Ako država ima zastavu, i partija i fudbalski klub, zašto nema čovek, ti, ja?
Svako slovo ima svoju državu ili države, koje imaju svoje zastave, ali nema država na Ć, NJ, LJ, Ž, Đ. Vreme deljenja se nastavlja, pa nije nemoguće da će i ova slova da dobiju svoje države i svoje zastave.
To parče tkanine na jarbolu je najlepše kada duva vetar, ali ne onaj koji može da je pocepa.
Rimljani su počeli, jer su legije morale da se razlikuju.
Veksilologija je naučno proučavanje zastava. Najtužnija zastava je ona na pola koplja. Tužno je i kada neko svoju zastavu okrene naopako, a ne zna da je okrenuo.
1962. godine imam 6 godina pa sam za svoj rođendan 6 traka zakačio za štap. Bila je to moja prva zastava. Vetar je duvao tako jako da sam uživao kao nikada do tada.
Miroslav Krleža dobija Ninovu nagradu za prvu knjigu Zastava, a bilo ih je 5. Te 1962. Krleža ima 69 godina i stariji je od mene danas. Ko još piše knjigu od 500 strana, pet knjiga koje imaju 1826 strana kao izdanje Naklade Ljevak. Nolitovo izdanje od 1969. je objavljeno ćirilicom.Na Kupindu se prodaju pojedinačne knjige, a jezik kažu da je srpski. Mladi prodaju biblioteke roditelja i misle da sve što je napisano ćirilcom je na srpskom jeziku. Čak i Krleža.
Ne Zastava, nego Zastave, sve na jednom mestu, pokrenute vetrovima, smirene u uglu, zadrhtale od pogleda, neuhvatljive, zastave koje u sebi skrivaju hiljade, miliona duša, samo ako hoćeš da slušaš, gledaš i priznaš.
Kada mašeš zastavom u dvadesetoj, to radiš drugačije, nego kada je uzmeš, jedva podigneš i počneš da mašaš u sedamdestoj.
Imam ja još godina do 69 ako je samo živeti, ali i nemam ako je pisati, pisati i pisati. Jer kada počneš da pišeš, onda vreme počinje drugačije da teče. Kao da reči umotavaju vreme u sebe i kradu ga, kao crna rupa.
Napraviću zastavu plave boje za prvi roman i svaki od romana će dobiti svoju zastavu.
Sećam se čoveka koji se popeo na krov zgrade i mahao zastavom. Bio je ljut i niko nije mogao da mu pomogne. Niko, izgleda, nije ni hteo. Ljudi su se okupljali oko zgrade i niko nije odlazio dalje. Tih godina ljudi se slušali druge ljude. Ja sam stanovao u dvospratnoj zgradi, pa se sve lepo videlo. Bio je to otac moga druga sa kojim sam išao u istu školu. Govorio je o lopovima, o onima koji će nam sve pokrasti, a ostati sa nama da nam pokažu na šta su potrošili pare. Onda je skočio sa zgrade. Ali, on nije držao svoju zastavu, nego zastavu tadašnje Jugoslavije. Mogao je da viče i bez zastave, ali je on mislio da će mu zastava pomći da ga shvate ozbiljno. Ništa se nije promenilo. Zastavu je uzeo onaj čija je. Čoveka je odvezao sanitet. Ljudi su još malo pričali i otišli.
Zastave su počele da se pojavljuju u časopisu Forum, dok moj roman nastaje na blogu Svet koji se menja. I moja verzija knjige u blogu se razlikuje od one objavljene u knjizi. Razlike koje postoje su: pravopisne i gramatičke, sadržajne te strukturne. Nikada nisam voleo da se prvo i drugo ne razlikuju. Svako izdanje mora da bude drugačije iako to iziskuje veće troškove za izdavačku kuću. Drugačiji prelom knjige, drugi font. Posebno bih istakao da i knjiga uvek mora da doživi neke izmene od autora. U prvom izdanju ređao bih godine od 1954. do 2015. U drugom bi izabrao drugi princip slaganja poglavlja.
Ako Zastave nisu završen roman, onda ni moj roman o mom životu opisan Ninovim dobitnicima, tek nije završen, jer će i naredne 2015. neko dobiti nagradu za najbolji roman 2014. godine. Što će biti inspiracija za nastavak. Prvo izdanje romana, tako će postati najkraće, sa najmanje strana, najmanje poglavlja.
Mašem zastavom, vama koji dolazite da vidite da li ću da skočim za zgrade.
Svako slovo ima svoju državu ili države, koje imaju svoje zastave, ali nema država na Ć, NJ, LJ, Ž, Đ. Vreme deljenja se nastavlja, pa nije nemoguće da će i ova slova da dobiju svoje države i svoje zastave.
To parče tkanine na jarbolu je najlepše kada duva vetar, ali ne onaj koji može da je pocepa.
Rimljani su počeli, jer su legije morale da se razlikuju.
Veksilologija je naučno proučavanje zastava. Najtužnija zastava je ona na pola koplja. Tužno je i kada neko svoju zastavu okrene naopako, a ne zna da je okrenuo.
1962. godine imam 6 godina pa sam za svoj rođendan 6 traka zakačio za štap. Bila je to moja prva zastava. Vetar je duvao tako jako da sam uživao kao nikada do tada.
Miroslav Krleža dobija Ninovu nagradu za prvu knjigu Zastava, a bilo ih je 5. Te 1962. Krleža ima 69 godina i stariji je od mene danas. Ko još piše knjigu od 500 strana, pet knjiga koje imaju 1826 strana kao izdanje Naklade Ljevak. Nolitovo izdanje od 1969. je objavljeno ćirilicom.Na Kupindu se prodaju pojedinačne knjige, a jezik kažu da je srpski. Mladi prodaju biblioteke roditelja i misle da sve što je napisano ćirilcom je na srpskom jeziku. Čak i Krleža.
Ne Zastava, nego Zastave, sve na jednom mestu, pokrenute vetrovima, smirene u uglu, zadrhtale od pogleda, neuhvatljive, zastave koje u sebi skrivaju hiljade, miliona duša, samo ako hoćeš da slušaš, gledaš i priznaš.
Kada mašeš zastavom u dvadesetoj, to radiš drugačije, nego kada je uzmeš, jedva podigneš i počneš da mašaš u sedamdestoj.
Imam ja još godina do 69 ako je samo živeti, ali i nemam ako je pisati, pisati i pisati. Jer kada počneš da pišeš, onda vreme počinje drugačije da teče. Kao da reči umotavaju vreme u sebe i kradu ga, kao crna rupa.
Napraviću zastavu plave boje za prvi roman i svaki od romana će dobiti svoju zastavu.
Sećam se čoveka koji se popeo na krov zgrade i mahao zastavom. Bio je ljut i niko nije mogao da mu pomogne. Niko, izgleda, nije ni hteo. Ljudi su se okupljali oko zgrade i niko nije odlazio dalje. Tih godina ljudi se slušali druge ljude. Ja sam stanovao u dvospratnoj zgradi, pa se sve lepo videlo. Bio je to otac moga druga sa kojim sam išao u istu školu. Govorio je o lopovima, o onima koji će nam sve pokrasti, a ostati sa nama da nam pokažu na šta su potrošili pare. Onda je skočio sa zgrade. Ali, on nije držao svoju zastavu, nego zastavu tadašnje Jugoslavije. Mogao je da viče i bez zastave, ali je on mislio da će mu zastava pomći da ga shvate ozbiljno. Ništa se nije promenilo. Zastavu je uzeo onaj čija je. Čoveka je odvezao sanitet. Ljudi su još malo pričali i otišli.
Zastave su počele da se pojavljuju u časopisu Forum, dok moj roman nastaje na blogu Svet koji se menja. I moja verzija knjige u blogu se razlikuje od one objavljene u knjizi. Razlike koje postoje su: pravopisne i gramatičke, sadržajne te strukturne. Nikada nisam voleo da se prvo i drugo ne razlikuju. Svako izdanje mora da bude drugačije iako to iziskuje veće troškove za izdavačku kuću. Drugačiji prelom knjige, drugi font. Posebno bih istakao da i knjiga uvek mora da doživi neke izmene od autora. U prvom izdanju ređao bih godine od 1954. do 2015. U drugom bi izabrao drugi princip slaganja poglavlja.
Ako Zastave nisu završen roman, onda ni moj roman o mom životu opisan Ninovim dobitnicima, tek nije završen, jer će i naredne 2015. neko dobiti nagradu za najbolji roman 2014. godine. Što će biti inspiracija za nastavak. Prvo izdanje romana, tako će postati najkraće, sa najmanje strana, najmanje poglavlja.
Mašem zastavom, vama koji dolazite da vidite da li ću da skočim za zgrade.
Posts
No comments:
Post a Comment