Nisam se rodio prvog dana nove godine. Nekome se i to dogodi. Piscu Branku Ćopiću. Duciju Simonoviću koji je prvo bio košarkaš, a onda pisac. Evi Ras koja je prvo bila glumica, a onda pisac. Da li si video u životu nekoga ko se zove Vid? Niti video, niti čuo. Pre stotinak godina mogao si u Hašanima da sretneš i popričaš sa Vidom, ocem Branka Ćopića. Branko je imao samo 4 godine kada mu je otac umro. Kada nema oca ima dede, teče, ujka. Moja otac je i danas živ, a meni se bliži 59. Bogatstvo koje bi svako voleo da ima.
Javio se jedan da zna Vida, nekog Jazbinskog, hrabrog vojnika JNA, koje više nema. Vladimir reče da zna i Vida i Vidaka, iz malog mesta, gde se svako zove drugačije. Zoya reče da se vraća popularnost imena Vid.
Ja zamislih da nam se budući predsednik zove Vid.
Videli li našeg Vida?
Vide i on nas.
Roditelji mi nisu zemljoradnici bili, ali su svojim radom obrađivali zemlju na neki svoj način.
Deca se rađaju i u toku rata. Prvog, drugog i onih malih lokalnih. Ja sam se rodio u vreme hladnog rata. Uvek mi je pojam hladnog rata više odgovarao severnom i južnom polu, nego toplim krajevima.
Kao mali pitao sam oca kada će nebo da padne na nas. Otac nije znao da mi odgovori. Onda mi je palo na pamet da su ljudi vezali nebo za zemlju. Kasnije sam znao da čovek radi na tome da nebo odvoji od zemlje. Svašta radi.
Mog druga su plašili školom. Mene nisu. On postao direktor škole i tako savladao strah.
Kada su me u školiko pitali kako se zovem, znao sam da kažem: Danas nemam ime. Irena: Opet nisi naučio. Ime nam treba samo zbog lične karte. Država voli kada se nešto zna, pa danas pravi kartice na kojima piše ime, ima slika ima i čip na kome ima još nekih podataka o nama. Ali to nismo mi.
U sedmoj godini sam savio nekoliko listova iscepanih iz sveke i napravio svoju prvu knjigu sa nekoliko pesama. Nazvao sam je: Pesme padalice. Ponašao sam kako ja pisac nisam ja izdavač. Kazao sam: Onaj Mihailo mi objavio knjigu pesama. Morao sam da mu kupim kesu karamela, onih koje se tope u ustima. Tako sam se častio karamelama dok sam čitao svoje pesme.
Učesnik NOB-a koji je nekada značio Narodno oslobodilačka borba, a danas znači Ne objavljuj bljuvotine.
Ima Ćopić Jovandeku, a ja oca Jovana.
Nekada je UDBA prisluškivala ljude. Skraćenica od Uprava državne bezbednosti, kojoj je dodato A da ne bi bila UDB. Pisac je pisao i govorio, a oni su morali da ga prisluškuju. Najčitaniji su bili oni koji su pratili pisce. Telefon prisluškivali, one sa kojima se sastajao. Ako bi mene prisluškivala neka služba, rado bih pročitao sve ono sam zaboravio. I dok spava, pod budnim sam okom onoga ko prisluškuje. Ali snove ne mogu da prisluškuju. Ako su snimili telefonske razgovore, onda su više slušali onog ko priča i mene koji volim da slušam. UDBAŠ dobija pare kojima plaća piće piscu. Hvala ne pijem. Pijanog pisca je najkaše isključiti iz partije. Ja niti pijem, niti sam u partiji. Ja se sam isključujem.
Ne tuguj bronzana stražo. Neću. Šta čuvaš? Ništa. Zašto ne odeš? Čuvaću tebe.
Javio se jedan da zna Vida, nekog Jazbinskog, hrabrog vojnika JNA, koje više nema. Vladimir reče da zna i Vida i Vidaka, iz malog mesta, gde se svako zove drugačije. Zoya reče da se vraća popularnost imena Vid.
Ja zamislih da nam se budući predsednik zove Vid.
Videli li našeg Vida?
Vide i on nas.
Roditelji mi nisu zemljoradnici bili, ali su svojim radom obrađivali zemlju na neki svoj način.
Deca se rađaju i u toku rata. Prvog, drugog i onih malih lokalnih. Ja sam se rodio u vreme hladnog rata. Uvek mi je pojam hladnog rata više odgovarao severnom i južnom polu, nego toplim krajevima.
Kao mali pitao sam oca kada će nebo da padne na nas. Otac nije znao da mi odgovori. Onda mi je palo na pamet da su ljudi vezali nebo za zemlju. Kasnije sam znao da čovek radi na tome da nebo odvoji od zemlje. Svašta radi.
Mog druga su plašili školom. Mene nisu. On postao direktor škole i tako savladao strah.
Kada su me u školiko pitali kako se zovem, znao sam da kažem: Danas nemam ime. Irena: Opet nisi naučio. Ime nam treba samo zbog lične karte. Država voli kada se nešto zna, pa danas pravi kartice na kojima piše ime, ima slika ima i čip na kome ima još nekih podataka o nama. Ali to nismo mi.
U sedmoj godini sam savio nekoliko listova iscepanih iz sveke i napravio svoju prvu knjigu sa nekoliko pesama. Nazvao sam je: Pesme padalice. Ponašao sam kako ja pisac nisam ja izdavač. Kazao sam: Onaj Mihailo mi objavio knjigu pesama. Morao sam da mu kupim kesu karamela, onih koje se tope u ustima. Tako sam se častio karamelama dok sam čitao svoje pesme.
Učesnik NOB-a koji je nekada značio Narodno oslobodilačka borba, a danas znači Ne objavljuj bljuvotine.
Ima Ćopić Jovandeku, a ja oca Jovana.
Nekada je UDBA prisluškivala ljude. Skraćenica od Uprava državne bezbednosti, kojoj je dodato A da ne bi bila UDB. Pisac je pisao i govorio, a oni su morali da ga prisluškuju. Najčitaniji su bili oni koji su pratili pisce. Telefon prisluškivali, one sa kojima se sastajao. Ako bi mene prisluškivala neka služba, rado bih pročitao sve ono sam zaboravio. I dok spava, pod budnim sam okom onoga ko prisluškuje. Ali snove ne mogu da prisluškuju. Ako su snimili telefonske razgovore, onda su više slušali onog ko priča i mene koji volim da slušam. UDBAŠ dobija pare kojima plaća piće piscu. Hvala ne pijem. Pijanog pisca je najkaše isključiti iz partije. Ja niti pijem, niti sam u partiji. Ja se sam isključujem.
Ne tuguj bronzana stražo. Neću. Šta čuvaš? Ništa. Zašto ne odeš? Čuvaću tebe.
Posts
No comments:
Post a Comment