Već godinama pišem knjigu, knjige u glavi. Zaboravljam, pa ponovo pišem menjajući i rečenice i slova i radnju, brišući sve što sam napisao, zaboravljajući sve što mi je palo na pamet. Ono što sam zaboravio nije ni važno. Ono što sam promenio i trebalo je da promenim.
1963. Oskar Davičo dobija drugu Ninovu nagradu za roman Gladi. Žiri je na velikoj muci, jer treba da izabere jednu od dve Davičove knjige. Davičo se takmiči sa sobom. Gladi je pobedila, poraženo je Ćutnje. Daviču je 54 godine, ja danas imam više, a nisam još dobio nijednu nagradu, jer nisam napisao nijednu knjigu. Gladan sam svega, ali najmanje hleba. Gladan sam vedrog neba, snega u ruci, igranja sa drugom decom.
Gladi je objavio Nolit 1963. godine. Čiji je vlasnik danas Veterinarski zavod, koga je prethodno preuzela tekstilna firma Zekstra. Tamo gde su nastajale knjige sada nastaju krpice.
Dok smo gladni postojimo. Kada se napunimo stomak, mozak samo može da sanja da bude gladan. Kada nahranimo mozak stomak sve može da svari.
Vraćam se nenapisanoj knjizi, koja je sve veća, ali ona je u elektronskom obliku. Ne mogu da je odložim na policu. Samo zatvaram dokument, a fascikla u kojoj su poglavlja je kao police sa knjigama i isključujem kompjuter. Gladan sam praznih strana, a prostora na disku ima za sva dela koja će biti napisana do 25 veka.
Dok pišem osećam da je papir gladan i da sve što otkucam primi. Pisanje i nije teško, nikada nisam napisao ono što nisam hteo.
Te, 1963. sam pošao u školu Vuk Karadžić koja je kasnije postala galerija. Učionica je bila dugačka 63 koraka, a kraća strana je imala 43 koraka, moja koraka. Svako je merio na svoj način, pa je izgledalo kao da svaki đak ima neku svoju učionicu. Bilo je i đaka koji su se zabrojali i onih koji nisu znali da broje. Najviše onih koje nije interesovalo kolika je učionica. Većini je bila suviše tesna, zato iz nje nakon završetka časa istrčavaju napolje. Danas samo u mislima izlazim iz učionice, iz škole, ali nikada ne istrčavam. U istu školu nije pošla moja ćerka M, jer je njena majka želela da naše dete ide u njenu školu koja je bila nekoliko kilometara daleko. Jedan od razloga je i taj što je mojoj školi vladao blud i nemoral, učitelji su bili nikakvi, i još mnogo drugih netačnih razloga.
1963. je donet novi Ustav pa je ime zemlje u kojoj živim prvi put promenjeno. Više nije bila FNRJ nego SFRJ. Nismo se pometili sa mesta, a već smo živeli u nekoj drugoj zemlji. Republike su postale socijalističke, da bi kasnije postale države.
Zemljotres je pogodio Skoplje. Staro Skoplje će se graditi naporima i parama svih nas. Dobro, ja nisam imao velikih para, ali sam želeo sve iz svoje kasice da dam da se nekom mom drugu, bratu u Skoplje, makar kupi knjigu, da može da je čita dok mu se pravi kuća.
Nama nisu ubili predsednika Tita, ali su u Americi ubili Kenedija. Ne znam zašto su se svi ponašali kao da je Kenedi naš predsednik. Kažu da ga je ubio neki Harvi Osvald, koga je kasnije u policijskoj stanici ubio neki Džek Rubi, vlasnik noćnog kluba.
Rodio se Dejan Ristanović koji je bio začetnik računarske štampe u SFRJ, koji je i danas urednik u PC PRESS-u, račuraskom časopisu u kome sam nekada objavljivao reklame o novim knjigama koje sam objavljivao. Danas mi je želja da od časopisa dobijem nagradu za sajt godine u akciji Najbolje online stvari u prethodnoj godini. Ali sajt još nisam promenio. Već nekoliko godina je isti. Isto nikome nije interesantno.
1963. Oskar Davičo dobija drugu Ninovu nagradu za roman Gladi. Žiri je na velikoj muci, jer treba da izabere jednu od dve Davičove knjige. Davičo se takmiči sa sobom. Gladi je pobedila, poraženo je Ćutnje. Daviču je 54 godine, ja danas imam više, a nisam još dobio nijednu nagradu, jer nisam napisao nijednu knjigu. Gladan sam svega, ali najmanje hleba. Gladan sam vedrog neba, snega u ruci, igranja sa drugom decom.
Gladi je objavio Nolit 1963. godine. Čiji je vlasnik danas Veterinarski zavod, koga je prethodno preuzela tekstilna firma Zekstra. Tamo gde su nastajale knjige sada nastaju krpice.
Dok smo gladni postojimo. Kada se napunimo stomak, mozak samo može da sanja da bude gladan. Kada nahranimo mozak stomak sve može da svari.
Vraćam se nenapisanoj knjizi, koja je sve veća, ali ona je u elektronskom obliku. Ne mogu da je odložim na policu. Samo zatvaram dokument, a fascikla u kojoj su poglavlja je kao police sa knjigama i isključujem kompjuter. Gladan sam praznih strana, a prostora na disku ima za sva dela koja će biti napisana do 25 veka.
Dok pišem osećam da je papir gladan i da sve što otkucam primi. Pisanje i nije teško, nikada nisam napisao ono što nisam hteo.
Te, 1963. sam pošao u školu Vuk Karadžić koja je kasnije postala galerija. Učionica je bila dugačka 63 koraka, a kraća strana je imala 43 koraka, moja koraka. Svako je merio na svoj način, pa je izgledalo kao da svaki đak ima neku svoju učionicu. Bilo je i đaka koji su se zabrojali i onih koji nisu znali da broje. Najviše onih koje nije interesovalo kolika je učionica. Većini je bila suviše tesna, zato iz nje nakon završetka časa istrčavaju napolje. Danas samo u mislima izlazim iz učionice, iz škole, ali nikada ne istrčavam. U istu školu nije pošla moja ćerka M, jer je njena majka želela da naše dete ide u njenu školu koja je bila nekoliko kilometara daleko. Jedan od razloga je i taj što je mojoj školi vladao blud i nemoral, učitelji su bili nikakvi, i još mnogo drugih netačnih razloga.
1963. je donet novi Ustav pa je ime zemlje u kojoj živim prvi put promenjeno. Više nije bila FNRJ nego SFRJ. Nismo se pometili sa mesta, a već smo živeli u nekoj drugoj zemlji. Republike su postale socijalističke, da bi kasnije postale države.
Zemljotres je pogodio Skoplje. Staro Skoplje će se graditi naporima i parama svih nas. Dobro, ja nisam imao velikih para, ali sam želeo sve iz svoje kasice da dam da se nekom mom drugu, bratu u Skoplje, makar kupi knjigu, da može da je čita dok mu se pravi kuća.
Nama nisu ubili predsednika Tita, ali su u Americi ubili Kenedija. Ne znam zašto su se svi ponašali kao da je Kenedi naš predsednik. Kažu da ga je ubio neki Harvi Osvald, koga je kasnije u policijskoj stanici ubio neki Džek Rubi, vlasnik noćnog kluba.
Rodio se Dejan Ristanović koji je bio začetnik računarske štampe u SFRJ, koji je i danas urednik u PC PRESS-u, račuraskom časopisu u kome sam nekada objavljivao reklame o novim knjigama koje sam objavljivao. Danas mi je želja da od časopisa dobijem nagradu za sajt godine u akciji Najbolje online stvari u prethodnoj godini. Ali sajt još nisam promenio. Već nekoliko godina je isti. Isto nikome nije interesantno.
Posts
No comments:
Post a Comment