Ima para ali nema dece. Kada bude dece biće još više para.

Nije stvar u parama. Nemamo para. Deca se ne rađaju Zato što se deca plaše Kako da vaspitavaju decu.

Kokain je iz Koka-kole izbačen 1929. godine. Ali, vi se ponašate kao da nije.

Koka-kola se ne prodaje na Kubi i u Severnoj Koreji. Znam praviš planove kako da prošvercuješ Koka-kolu. U flaši rakije? Možda.

Rodio se kao Alkibijad Nuša. Kada je postao punoletan posrbio se u Branislav Nušić. Upoznao nas pa zavoleo. Da se upoznamo pa da se zavolimo.

Direktor osnovne škole ne da fotelju. Iznesite direktora iz škole sa foteljom. Posadite na raskrsnicu. Da reguliše saobraćaj.

Nušić je "Narodnog poslanika" napisao sa 19 g. Igrana je tek posle deset godina. Lakše se ulazilo kao poslanik u Skupštinu nego u pozorište.

Nušić 150 godina od rođenja. Zbog pesme "Dva raba" bio na robiji. Kralj Milan ga pravo sa robije uveo u diplomatiju. Tek kada se prekalio.

Većina dužnika nije ni videla izvršitelje. Zamislili su ih najstrašnije I izmirili dugovanja. Tajna ostaje koliko su izvršitelji strašni.

Podneo direktor Poreske ostavku. I novi podneo ostavku. I najnoviji podneo. I najnajnoviji podneo. Poreski sistem će da poludi od ostavki.

U Veneciji festival. Ratni film kao posle rata. Birdman ga otvara. Ptičar. Nije tviteraš. Leti za Zlatnim lavom. Zlatna ptica.

Meri Popins je danas proslavila 50. rođendan Verovali smo joj jer je letela Današnjoj omladini je potrebna nova Koja ima profil na Tviteru

Malo su kraći. Ali su deblji. Da li je mlad? Mlađi od nas. Razgovor sa prodavcem mladog kukuruza u klipu. Prodavac koji je uvek u pravu.

Ne treba nam pomoć baš iz Nemačke. Bolje je da nam pomogne neki psihijatar koji govori srpski a manje je važno odakle je.

Ne znam da li su elektronske cigare opasne za pušače, ali po broju radnji koje su otvorene, sigurno su opasne za duvansku industriju.

28. avgusta, treću godinu zaredom, će biti organizovan Dan čitanja stripova u javnosti! Donesi doktorat. Da ga čitamo kao strip. Stojeći. Neki doktorati su stpipovi, ali bez slika.

Pronađena je svetiljka koja radi na toplotu tela. Od danas draga neću te samo grejati. Osvetljavaću te. I put ti osvetljavati.

U centru Beograda mogu da se nađu prazni stanovi i poslovni prostori. Naravno. Kada su se svi preselili u Beograd na H20.

Među krokodilima nema zubara, jer krokodilima neprekidno rastu novi zubi i zamenjuju stare. Zato moj zubar samo nosi Lakostu. Otkrio mi je.

Kada država ne pravi spomenike svojim najboljim građanima, onda mladi najbolje slikaju na muralima.

Polivanje vodom samo je proba. Ako prođe, moćiće da nas polivaju i gov... Naravno, u humanitarne svrhe.

Lepo sivo nebo, Za ljude u boji.

Elektronske cigare su opasne za maloletnike. Treba ih plašiti da nikad neće da porastu ako budu pušili.





 

Hiljade belutaka Ade Ciganlije

M. svakoga dana zove stare roditelje, koji žive u Čačku, najmanje tri puta. Prvi put ujutro između 9 i 10 časova. Da se čuje i sa majkom Emilijom i ocem Jovanom. Kaže ocu da ide sa Zoe na Adu da plivaju, a otac uvek priča istu priču da bi on najviše voleo da može da ode negde da pliva, ali Ema ne voli niti hoće.
Ada je najbliža onima koji stanuju na Čukaričkoj padini. M. i Zoe znaju često da kažu da su imali sreće kada su tražili stan, da izaberu stan koji je blizu Ade, a ni do grada nema mnogo.
Jutros su krenuli oko 10. Juče je Zoe predložila, a M. se uvek malo naljuti kada čuje neki predlog koji mu remeti svakodnevne rituale. Nedeljni je da odu do Zmaj Jovine u letnjim mesecima i piju kafu.
Sva parking mesta koja se na plaćaju uz pešačku stazu su zauzeta. Naravno vlast uvek uradi jeftiniju varijantu, nikad do kraja, jer je jedna strana uređena, dok je druga u blatu. M. ne voli da parkira u blatu. Otišli su na plaćeni parking. Dnevna karta košta samo 150 dinara. Pošto je M. zaboravio kada se plaća parking morao je da izađe iz auta i iz gepeka uzme 150 dinara. Parkiraću ispod metalne garaže. Ako smo platili, makar da auto bude u hladovini.
Kupalište je već bilo puno, pa su Zoe i M. zaključili da su zakasnili, ali ljudi su i dalje dolazili, kao da na Adi ima mesta za svakoga ko dođe, bez obzira koliko ih trenutno ima.
Žena koja je godišta majke M. nosi dvodelni kostim. Nju nije briga kako izgleda, čak je i pocrnela, a i vesela je. M. priča da njegova majka nije htela da odlazi na plažu ni u godinama kada je izgledala mnogo mlađa i svežija, a da nikada nije nosila dvodelni kostim zbog carskog reza koji su joj lekari napravili prilikom jednog porođaja, nakon koga dete nije preževelo.
Zoe kaže da uvek bira kafić Shine jer ima deo pod krovom od trske. Pod njim nikada nije toplo, pretoplo. Vetar neprekidno osvežava kroz razmaknute stabljike trske, pa nikada nije toplo kao ispod platnenih ili plastičnih suncobrana.
Zoe je odmah izračunala da će ih svako jutro koštati 300 dinara za jedan kapućino koji ona pije i produženi espreso, koji pije M. ali da sutra, u ponedeljak, neće morati da plaćaju parking jer će mesta imati dovoljno.
M. nije hteo da nosi tablet jer se plašio da bi neko mogao da ga ukrade dok se Zoe i on budu kupali, ali Zoe nije ni mislila da zajedno ulaze u vodu, nego jedno, pa drugo, da bi uvek neko bio pored stvari.
Devojka koja radi u kafiću mrzi piksle, pa je M. zaključio da je ona nepušač. Zoe je pitala da li može da spusti pepeljalju na pesak. Naravno, rekla je vesela devojka i odmah naplatila račun. Računi se naplaćuju odmah po donošenju naručenog. Kusur od 10 dinara vesela devoka nije vratila, kao da se podrazumeva da se mali kusur ne vraća već zaokružuju na novčanicu koja je data.
Zoe je ponela knjižicu koju dnevne novine. Blic poklanjaju kupcima uz nedeljno izdanje. Na naslovnoj strani je slika Ive Andrića sa novčanice. M. nije mogao da se seti sa kojeg apoena, ali kada je na Zoinom telefonu u pretraživač otkucao Ivo Andrić novčanica, pojavila se fotografija novčanice od 5000 dinara. Zoe se pitala da li ta novčanica postoji i da je do sada nije videla, a M. joj je odgovorio da je to jedina novčanica koja bi bila od koristi da se ubacuje u kasicu, a ne one metalne koje Zoe ubacuje u kasicu koju posle sve sa sakupljenom štednjom poklanja Aleksi, unuku od sestrine ćerke Ane.
M. je pročitao priču "Most na Žepi" i odmah poželeo da nešto napiše, ali će morati da sačeka da dođu kući, ručaju, malo odspava i tek onda sedne da napiše priču "Hiljade belutaka Ade Ciganlije". Kada je i Zoe poželela da čita, a poneli su samo jednu knjigu, Zoe se setila da pola priča iz knjižice od šesdesetak strana može da iscepa, ali pažljivo, da ne ošteti onih par priča koje su ostale u koricama, a i da M. dobije svoje priče, ali bez korica.
M. je posmatrao ljude oko sebe i počeo je da smišlja priču. Prvo je smislio da će od ovog meseca početi da štedi po 100 evra mesečno, da do sledeće godine, do juna skupi 1000 evra koliko je dovoljno da odu na letovanje. Imaće para da početkom godine uplate neki aranžman sa najvećim popustom. Zoe se setila kako M. nije mogao da kupi promo karte do Pule koje su koštale samo 100 evra, pa su propustili priliku da rođendan M. provedu na festivalu. Zoe je tada bila u Valjevu, a M. nikako nije mogao da dobije Er Srbiju i rezerviše kartu, jer sajt nije radio, a automat koji se javljao nikako ga nije prebacivao  na pravo mesto.
Ljudi na odmoru najviše vole da razmišljaju o sledećem odmoru, da prave planove gde će da idu skoro ili za godinu dana. Kasnije se to promeni, jer glava razmišlja drugačije kada je čovek na odmoru, a drugačije kada se neko vrati sa odmora.
Zoe je dva puta zgazila golim stopalom na žvaku koju je neko bacio na kamenčiće. M. je neprekidno išao bos, ali na žvaku nije zgazio. M. je bio ljut na pušače koji pikavce bacaju i gase na kamenčićima. Nije mu jasno kako mogu, ali to rade stalno.
Kada M. pogleda na drugu obalu vidi da je puna ljudi i da možda i na njoj neko sada piše priču o Adi, ali neku drugu. Zna i da pisca nikada neće sresti.
Kada je mobilni zazvonio Zoe je otišla da pliva, ali još je bila na obali, tek sišla sa drvenih stepenica. M. je video da je poziv od Nemanje, sina Zoinog. Javio se i rekao da je majka u vodi i da će joj odneti telefon, a Nemanja upita o kakvoj se vodi radi. Zoe se sva razdragana javila. Nakon završenog razgovora reče M. da joj je Nemanja rekao da se nikada tako dobro nije provodio. Sada je u Rosama u kampu sa drugom. Motorom je sinoć stigao iz Ivanjice, a Zoe i M. su se začudili kako je brzo stigao jer je na Guglovim mapama razdaljina bila skoro 400 kilometara i po Guglu automobilu treba više od 7 sati za putovanje, ali nisu znali kako Gugl računa. Nemanja je stigao brže.
Jedna baka je došla sa unukom. Prvo je naručila kafu i popila. Onda je došlo pivo. A, za pivom i belo vino. Zoe i M. ne piju nikakav alkohol od 2008. pa ne razumeju ni ljude koji piju, tako da im ova kombinacija samo otkriva da ljudi koji piju neće da se kontrolišu.
Dva para su zauzela klupe odmah do Zoinog naslona. M. je primetio da je supruga jednog trudna, ali i da je došla da se kupa. Priče koje su ova dvojica pričala su naterala Zoe da sedne do M. Oni pričaju takve gluposti, rekla je, a M. se samo nasmejao.
M. je primetio da su beluci oko stolova i klupa toliko različiti da je smislio da priču nazove po njima. Kao što su ljudi različiti, različiti su i beluci. 
Zoe je primetila da su na četvrtasta postolja stolova stavili velike pločice i da su se super setili. M. koji odmah voli da nešto promeni, pomisli da je bilo bolje da je vlasnik kupio sve različite pločice i iskoristio ih za gornju poloču stolova. Ovako je sve suviše jednolično. M. je još rekao da su ove godine morali da ofarbaju klupe i stolove jer je već pola farbe spalo i izgleda veoma ofucano.
M. pomisli da u priči pomene hiljade različitih ljudi na Adi i da je to dovoljno. Pomisli i da priči promeni ime u Razvučen dan, ali mu se naslov nije svideo, pa ga zaboravi.
Kada je pošao da se presvuče u toalet, M. vide na zidu staru fotografiju Beograda, ali niko od radnika nije mogao da mu kaže iz koje godine je fotografija, niti gde je snimljena. Naročito ne dečak koji je rekao da mu je to prvi dan na poslu. M. se odmah setio kako je njemu bilo prvog dana na poslu, onom državnom kada je počeo da radi pre više od 30 godina, kao i onda kada je postao privatnik. Kao privatniku mu je bilo više relaksirajuće nego uzbudljivo.
M- posmatra spasioca koji za kratko nešto kucka na svom mobilno telefonu, malo gleda u kupače. Jednom je spasilac zazviždao u pištaljku, a M. nije bilo jasno kome je zvižduk upućen jer su se svi u vodiu ponašali vrlo smireno. Zoe reče da ne može da razume ljude kako mogu da uđu u vodu i da stoje u vodi, a ne da plivaju. M. je pohvali kako Zoe pliva, a Zoe je odmah izračunala da je vežbala u bazenu 6 ili 7 meseci, kao i da je plivanje u jezeru mnogo bolje nego u bazenu, kada mora da vodi računa o ostalim plivačima, da se ne bi sudarili. M. se onda setio da nisu poneli naočari za plivanje, a Zoe da je ovo prvo jutro i da ne mogu svega da se sete.
M. primeti kako dve žene sede jedna naspram druge, da se jedna dosađuje, a da druga neprekidno nešto kucka na svom mobilnom telefonu.
M. uvek podigne glavu sa Andrićeve priče koju čita kada prolazi vozić pešačkom stazom. Primetio je da posle žutog vozića prolazi crveni, a onda opet žuti. Ne može da proceni u kom vremenskog razmaku prolaze, ali se setio da su se on i Zoe samo jednom vozili u voziću, a da li je bio žut ili crven, to i nije toliko važno.
M. pomisli da je trebalo svaki put kada dođu na Adu da ponese sa Ade jedna belutak. Sada bi to bila velika gomila, a brojanjem belukata tačno bi znao koliko su puta on i Zoe bili na Adi, mada ni to nije bitno, ali pošto M. voli brojeve, mogao bi da kaže da zna da je na Adi bio tačno 124 puta. Neko bi ga pitao kako zna, a M. bi odgovorio da toliko belutaka ima kod kuće. Onda bi se taj neko začudio, a M. bi bilo malo smešno.

Kada pokisne tviterašica

Zamisli tviterašicu. Pokisla. Kosa. Lice. Košulja. Suknja. Bose, pokisle noge. Sve pokislo. Voda se cedi Po parketu boje meda. Ona se smeje.
— Zoin Mihailo Kombib (@kombib) August 5, 2014

Ja sam Niko rekao je. Sada nemam vremena ali ću imati Nikad. Doćiću Da uđem u tvoje Želim. Pa ću da te volim kao Niko Nikad.
— Zoin Mihailo Kombib (@kombib) August 9, 2014

Opet me čitaš, Reče knjiga. Tada sam bio mlad. Ja sam ista. Nisi. Ti pročitaš čitaoca Pa si drugačija. Novo čitanje Različita ista knjiga.
— Zoin Mihailo Kombib (@kombib) August 8, 2014

Čitam knjigu. Znam da ću zaboraviti skoro sve. Ali čitanje je život sada. Kada hoću da se setim, setim se da sam bio odlično dok sam čitao.
— Zoin Mihailo Kombib (@kombib) August 8, 2014

Dvodnevna radna nedelja idealna za punu zaposlenost u Srbiji i šire

Ako ovo vreme zahteva drastične mere, onda evo jedne drastične.
Raditi pet dana u Srbiji, kada nezaposlenih i zaposlenih ima skoro isto je potpuno pogrešno.
Za one, koji bi da rade, nema posla.
Oni koji rade imaju posao, ali ne znaju do kada.
Umesto petodnevne radne nedelje odlično rešenje za punu zaposlenost i ostale sitnice koje život znače, mislim da je dvodnevna radna nedelja.
Svi nezaposleni bi odmah mogli da se zaposle.
A, oni koji rade bi mogli da se malo odmore.
Pošto u svakoj porodici ima od jednog do nekoliko nezaposlenih, količina novca koju bi porodica donosila kući bi bila skoro ista.
Ali prednosti su brojne.


Dvodnevna radna nedelja. Radili bismo, na primer, u utorak i petak. Ponedeljak bi tako mnogo ređe bio radni dan, pa bi postao omiljen dan u nedelji. Ljudi bi birali kombinacije dana kada će raditi.


Dvodnevna radna nedelja i puna zaposlenost u Srbiji ukidaju Zavode za zapošljavanje. U zgradama otvoriti muzeje overenih kartona i ostalih lepota iz doba nezaposlenosti.

Dvodnevna radnja nedelja u Srbiji ukida godišnji odmor. Ko sme da traži odmor, kada u nedelji manje radi a više se odmara.

Posla ima koliko ima. Kada bude više posla radićemo i tri dana u nedelji.

Niko ne bi odlazio u penziju jer niko ne bi mogao da sakupi ni pola sadašnjeg staža.

Svi praznici koji se slave se ne bi spajali sa radnim danima, pa bi uštede bile ogromne.

Radnici bi mnogo ređe išli na bolovanje, jer bi većina ozdravila do sledećeg radnog dana.

To je samo početak jednog drugačijeg odnosa prema onome šta imamo i šta možemo. Jer više od ovoga ne možemo. Jer da možemo, to bismo i uradili.

Korisnički interfejs koji bih želeo da napravim

Koji je interfejs najintuitivniji, od svih do sada kreiranih?

Ogledalo. Pogledajmo se u ogladalo. Kako ono radi? Znamo, iako ga prvi put uzimamo u ruke. Ukoliko je svaki tablet i telefon sa kamerom koja može da nas snimi, kako bi izgledao interfejs u kom bismo komunicirali sa sobom. Ulazak u knjižaru uz prethodno fotografisanje ili uploudovanje svoje fotografije. Najbolje se poznajemo. Na ogledalu su sve funkcije jednostavne i nama poznate. naravno u ogledalo ne možemo da uđemo.Ogledalo je naš prvi susret sa vuirtuelnom stvarnošću.

Tastatura klavira. Svaka dirka koja se dodirne proizvodi zvuk. Više dirki zajedno stvaraju akord. Pesme koje zviždućemo, pokušaćemo da odsviramo iako smo prvi put seli za klavir. Onaj ko nas sluša znaće da li smo prvi put seli ili ne. Kada bi sajt izgledao kao klavijatura, svaka dirka bi mogla da nas odvede na neko drugo mesto. Nije lako, ali može da bude zanimljivo.

Volan na automobilu. Ako ga okrećete ulevo auto ide levo, a isto tako i ako okrećete volan udesno, auto ide desno.

Bradavica. Samo bradavica nije uvek na raspolaganju. Novorođenče zna kako da koristi bradavicu, a ne mora ni da je vidi, samo je dovoljno da je oseti u ustima. Nijedna majka ne uči dete kako se doji nego mu ubaci bradavicu u usta.

Olovka. Date nekome olovku u ruke i on će odmah početi ili da piše ili crta. Olovka je produžetak našeg tela, i kao što nas telo nekad sluša, a nekada ne, tako i olovka.

Raspberry Pi - kompjuter koji je uzbudljiv kao susret sa Commodore 64

Dugo nisam bio toliko uzbuđen kao juče kada sam u ruci držao kompjuter veličine lične karte ili platne kartice, Raspberry Pi, ili malinu za svakoga. Vraćam se u vreme svog prvog kompjutera Commodorea 64, koji sam kupio 1986. godine, u Minhenu u Šilerovoj ulici kod prodavca koji je znao srpski.
Raspberry Pi, malina koju volim u svim oblicima, od branja, do pravljenja džema pd malin zimi kad ih nema svežih, ali ima zaleđenih.
Mali kompjuter, malina kompjuter, malina koja razvija mozak.
Prva knjiga koju sam objavio u Kompjuter biblioteci je bilo uputstvo za korišćenje Commodore 128, a odmah zatim su bile i Memorijske lokacije za Commodore 64. Kada sam odneo prvu knjigu u knjižaru Mladost u SKC-u, tamo gde je sada Delfi knjižara, prodavačica me je podsmešljivo pitala o čemu je knjiga, pa kada sam objasnio, rekla je da će je negde ubaciti, ali nikako tamo gde su najtraženiji naslovi. Baš kao što i sada knjige za računare su malo sklonjene u ćošak. Prošao je mesec, pa je šefovica naručila 10 knjiga uz napomenu, da su sve knjige brzo otišle, ali da njoj nije jasno ko to kupuje niti je ona videla nekog kupca sa tom knjigom u ruci.
Pošto su knjige počele da se prodaju odlično, dobile su i bolje mesto, a šefovica je rekla da je njen sin tražio da mu kupi Commodore 128, pa će i njoj trebati knjiga. Htela je i autogram.
Raspberry Pi mi se čini kao novi početak u radu sa kompjuterima, jer nam nudi motor, a sve ostalo je na nama da napravimo, sklopimo, izmislimo.
Doneo sam prva tri spakovana Raspberry Pi kompjutera u knjižaru, i odmah sam znao da će ga kupiti potpuno tri različita kupca, koja će napraviti potpuno tri različite stvari.
Već sam počeo na sajtu da objavljujem vesti koje treba da zainteresuju svakoga ko hoće da istražuje, o Raspberry Pi i njegovoj uključenosti u sve što može da nam padne na pamet.
Donro došli u novo doba kompjutera, koji će nam uključiti mozak koji smo polako počeli da isključujemo.

Dani u nedelji su kao ljudi, nekima se radujemo, neke bismo prespavali

Utorak

Rekla sam vam ja da ponedeljak neće trajati večno, reče utorak umesto "Dobro jutro."
"Ja sam sve pare trošio danas, ništa nisam ostavljao za sutra", reče utorak. Sreda, četvrtak i ostali dani će naslediti od utorka samo fotke
"Voleo bih sa tobom da se vidim na 5 minuta", reče mi utorak. "Možemo li da to odložimo za sutra?", pitam, a znam da ne može.
Nisam ja Desanka Maksimović da nemam vremena za vas, imam za vas 24 časa, reče nam utorak. Za one koji su ustali u 7 ima samo 17.

Ponedeljak

Glasajte za moju listu, ja ću vas odvesti do četvrtka, reče ponedeljak koji je ušao u koaliciju sa sredom samo da utorak ne bi pobedio.
Tek sam se probudio, a kraj dana, reče ponedeljak.
Tako malo imam vremena za ono što bih da uradim, reče ponedeljak.
U utorak niko neće verovati da sam postojao, reče ponedeljak.
Vidi kako me svi vole, kada je napolju toplo i nema poledica, reče ponedeljak.
Ja pripadam vam, a na kraju dana će vam možda biti jedini prijatelj koji vam je pripadao, reče ponedeljak. Mislite o tome.
Šta ću ja u Srbiji? Najviše me ne vole oni koji je ne rade, reče ponedeljak, koji se tek probudio.

Nedelja

Počela je kiša, nije lepo da to radiš kad znaš da nisam ponela kišobran, reče nedelja. Ljudima je mnogo ja i kiša, reče ponedeljak.
Dođi da te poljubim reče nedelja ponedeljku. Žao mi je, ali ja sam gej, reče ponedeljak.
Imam još samo sat vremena i želela bih da me ostavite na miru, reče nedelja u 23:00. Ali, ja se još nisam obrijao, reče ponedeljak.
O meni je Olja napravila emisiju koja traje decenijama, reče nedelja. Ali, ja uvek ostavljam jači utisak na ljude, reče ponedeljak.
Htela bih nešto da napišem, reče nedelja. Koliko ti je još ostalo vreme do mene, napiši haiku pesmu, reče ponedeljak.
Tviteraši u nedelju ustaju klizno, od nedelje do ponedeljka.
Nedelja je da budemo u drugom gradu, da se naš grad odmori malo od nas.



 

Kese su se nekada sušile na žicama za veš, danas su na drveću

Svet se menja, što najbolje primećuju oni koji imaju malo duže pamćenje. Na primer, plastične kese. Nakon vetra koji je trajao nekoliko dana, ostalo nam je sećanje u obliku plastičnih kesa u krošnjama drveća. Zoe je malopre izašla iz knjižare i sa golih grana sklanjala kese koje je vetar nosio, sve dok se nisu zaplele u krošnje drveća. Svako drvo ispred knjižare je imalo po jednu kesu makar, a ona koja su "najbolje ukrašena" su imala po nekoliko. Zoe je koristila metlu, pa je oslobađanje drveća duže trajalo. Očistila je. Drveće može na miru da čeka proleće. Zoe kaže da je teže osloboditi drvo od kesa kad olista, nego sada kada je golo.
Nekada su plastične kese bile retkost. Ako danas u korpu za otpetke stavim plastičnu kesu, da se korpa ne bi uprljala i da bih lakše bacio đubre, nekada je bilo drugčije. U kantu bih stavljao cele novine, da bih "postavio" kantu, da se ono što bacamo ne bi lepilo za kantu, ali se i pored toga lepilo. Sada kesu izvadim iz korpe, vežem i tako vezanu bacim u podzemni kontejner. Kada sam bio mali nosio sam kantu napolje i istresao je u kontejner, koji je tada postojao samo u nadzemnom obliku. Postojale su velike kante sa poklopcima, koje sam podizao bez straha da ću da se zarazim. Nikada nisam video da je neko zavirivao u kantu, sem onih koji su u đubre nešto bacili pa posle u đubretu tražili. Nakon bacanja đubreta, kanta je bila ili za pranje, ili čista. Novine su vrlo često zavrpavale posao, ali ako nisu, kantu sam morao da operem. Danas, kada izvadim kesu iz kante, ona ostaje čista, vezanu kesu bacam u podzemni kontejner, tako da kesom podižem pokretna vratanca. Ruke nikada ne uprljam. Na mestima gde ima podzemnih kontejnera više nema onih koji otvaraju kontejner i nešto traže, mada sam na Tviteru pročitao da su počeli i u podzemne kontejnere da ulaze, pretražuju.
Kese je nekada majka, a kasnije i tetka Sida koja me je čuvala, sušila na žici za veš. Kesa se koristila sve dok se ne pocepa. Tek je onda mogla u đubre. Nikako da se koristi za kantu za đubre i lakše bacanje dnevno sakupljenog đubreta.
Nekada su se kese sušile na žicama za sušenje veša, a danas su okovale drveće.

Jedna knjiga kao sabrana dela

Pisci koji pišu celog života, mogu da zasluže da im se objave sabrana ili izabrana dela. Ja ću napisati samo jednu knjigu, pa je zato i smatram mojim sabranim delima. Ako napišem dve knjige, što je malo verovatno, objaviću ih u jednoj knjizi. Tri knjige mi deluju nestvarno i nemoguće, ali neće se pojaviti u tri toma nego u jednom.
Kada sam napisao prve redove zamislio sam sebe kao pisca koji je objavio jednu knjigu, knjigu koja će biti prevedena na više od 100 svetskih jezika. Više kao eksperiment, u kome će prevod na neki novi jezik uvek značiti i drugačiji tekst.
Ranije mi je objavljivanje iste knjige na svetskim jezicima bila nemoguća misija, danas u vreme eknjige san polako počinje da se ostvaruje.
Želja mi je da mi se knjiga prevede i na neki od jezika koji nestaju, jezika koji se govore samo na nekom malom prostoru, koji govore poslednje dve osobe.

Komentar je odneo vetar

Vetar danas duva da me zaustavlja na putu od knjižare do prodavnice. Kada je Zoe rekla kolikom će brzinom vetar duvati u petak nije se iznenadila, ali kad sam joj preveo da je to preko 100 na sat, samo je odgovorila da je to mnogo brzo. Kada vetar ovako jako nosi sve pre sobom vreme se zaustavlja. Sve što sam napisao je u vetru. Vetar je u trendu na Tviteru, ali je i trend oduvao. Vetar me nosi kući, a kad naleti kuća, nadam se da ću je uhvatiti, makar za kapiju. Puna mi usta vetra.
Vetar duva da otkrije zašto duva, a kad otkrije on stane.
Pišem komentare po vetru ili Tviteru, isto je.
Vetar ne gleda da li je crveno ili zeleno na pešačkom prelazu.
U paralelnom univerzumu, vetar će nas oduvati u državu u kojoj se vetru radujemo jer pokreće vetrogenetarore.
Vetar se ne čuje, samo se čuju oni koji mu staju na put. Drugačije se čuje taraba, drugačije kišobran.
Ne seckajte tanko pršutu na ovom jakom vetru, da je ne odnese nekom dijetalcu na tanjir.
Vetar one koji su zaljubljeni zbližava, a ne razdvaja.
Ponesite sutra na posao kamen iz kace za kupus u torbi. Da vam ono u torbi sačuva glavu jer će vetar biti još brži.
Srećnim ljudima i kada im vetar duva u lice, on im duva kao vetar u leđa.
Sa onima koji se vraća sa treninga, vetar trenira.
Ne može vetar jače da duva jer je odneo sve što je moglo da se odnese.
Ako moram da se duvam, nekam budem vetar.
Vetar duva u Vršcu preko 100 na sat kao da su ga dobili na raspodaji.
Vetar koji duva u Srbiji može samo da vas oduva u neku dalju Srbiju.
Ovaj vetar tako jako duva, da će februar doći dan ranije.
Držite se jako za Tviter da vas vetar ne oduva na Fejsbuk.
Vetar koji otvori prozor zatvori vrata.
Komšiju Tviteraša žena na terasi obaveštava kako vetar jako duva, a on u sobi tvituje kao unutrašnji saradnik.
Dobro je da smo prešli na kablovsku, jer će ovaj vetar sve antene na krovovima da počupa.
Oni koji sada šetaju svoje kere napolju po ovom vetru šetaju leteće kere.
Ovo je dugačak vetar, duva u nekoliko dana.

Brzo stiže sporo, možda će ga i stići

Uvek je imao dovoljno vremena u svom životu, ali nikada previše.
Nikako da prođe sat, nikako dan. Kao u nezavršenom romanu "Brzo će možda stići sporo", koji sam počeo da pišem na jednom odmoru, u trenucima kada sam imao dovoljno vremena, kada me nije interesovalo ni koliko je sati, ni koji je dan.
Imati vremena nekada nije dovoljno, jer roman nikada nije završio, a počinjao ga je na skoro sto listova dnevnika.
Svaki početak mu se činio boljim.
Sa novim danom roman je dobijao novi obrt, ali je uvek bio na početku. Pred veče, kada je pisanje gubilo ritam, a onda se i prekidalo, ideja sa početka dana se istrošila. Najčešće nije znao kako da završi započeto, pa ga je ostavljao kao da je otkinuto od celine.

U svakoj rečenici sreću se brzo i sporo, postoje u vremenu koje teče različito za svakoga od njih.

Devojka na plaži čita knjigu i nikako da završi rečenicu, jer su joj misli daleko, dalje i od njenog mladića koji surfuje i maše joj i maše, sve dok ne izgubi ravnotežu i ne završi u vodi.
Dečak pokazuje avion koji preleće plažu, ali ga majka ne gleda jer čita poruku na mobilnom i ne može da veruje u ono što je pročitala, ne može da veruje.

 Kada pogleda ono što je napisao, dovoljno vremena nije dovoljno. Dovoljno je za početak.

Pisanje dnevnika kao obaveza svakog nezaposlenog stanovnika Države

Moji prvi roman, koje nikada nisam završio, je bio o Državi u kojoj nema nezaposlenih. Ko nema posao u nekoj firmi, piše dnevnik. Ko nema šta da radi ne može da ne radi ništa, već mora da piše dnevnik. Od Države dobija svesku koju na zavtev službenika nosi na uvid, da bi dobio sredstva za život. Svako može da bita svesku od 100 ili onu najveću od 1000 listova.
Nije bitno koliko je neko napisao i šta je napisao, važno je da piše o tome šta radi, ili da bilo šta piše, jer je Država rekla: "Slobodni ste da pišete šta hožete, ali niste slobodni da uopšte ne pišete." Oni koji nisu hteli da pišu, zaradili su zatvor. Većina je u zatvoru počela da piše. Neki su i dalje u zatvoru i ne samo da ne pišu, nego i ne govore.
Neko piše o svom životu, a neko piše o životima drugih. Nemaju svi život o kom može da se piše, a uvek je lakše pisati o nekome koga ne poznajemo, nego o sebi kog ne poznajemo.
Državi nije bitno da li neko piše protiv nje, jer je neko odlučio da oni koji misle negativno imaju najčešće problema sa sobom, a manje sa onim o čemu pišu.
Državu čak nije ni briga šta neko piše, jer je bitno da kroz pisanje svako oslobađa neku napetost koja je veći neprijatelj za čoveka, pa i za državu, nego napisano.
Pisanjem dnevnika, a kasnije i nekih drugih formi izražavanja, u Državi  su nastali najbolji pisci koji objavljuju ono što ne čitaju samo službenici koji odobravaju da neko treba da primi novac, nego objavljuju i ono što se štampa u stotinama, a ne retko i u hiljadama primeraka.
Od kad je izmišljena eknjiga Država je kroz mobilne komunikacije omogućila svakome da može da pročita dnevnik nekoga. Država misli da je dobro da ljudi nešto čitaju i da ne mogu da budu srećni ako samo gledaju pokretne slike na televizorima.
Pisanja dnevnika se ne oslobađa niko, pa ni oni koji za život zarađuju slikanjem, sviranje, pevanjem, jer je pisanje pisanje.
Prvi čovek Države ima toliko knjiga u svojoj biblioteci, da svaki stanovnik može da dođe kod njega i da pozajmi knjigu, a da mu uvek ostane nekoliko knjiga koje bi on mogao da čita. Deca vole da kažu da prvi čovek tako podstiče mlade da dobijaju decu i da se takmiče sa njim ko će imati više dece, a ko knjiga.
Najtužniji trenutak u životu Države je kada neko prestane da piše dnevnik jer je umro.

Ja svoj dnevnik pišem svakoga dana godinama, i mislim da su zauvek izgubljene godine kada nisam pisao dnevnik. Nisam stanovnik Države, ali bih voleo da jesam.

Pre dva dana je bilo toplo, a danas je pao sneg. Mnogo više posla za nazaposlene.

Pisanje komentara na stranicama knjigama

Uvek sam držao olovku u ruci dok čitam knjigu. Lepo zašiljenu i spremnu da nešto nacrta. Oblik ili da nešto napiše. Podvukao bih rečenicu, ako se jednog dana vratim knjizi, da ne moram da je čitam celu. Podvučene rečenice me čekaju. Rečenice koje podvlačim mi nešto znače, govore. Ali, ih ne proživljavam.
Kada sam napisao prvi komentar, on je bio čudnovat. Glasio je: "Zid je tu, a da nije!"
Ne sećam se knjige u kojoj sam zapisao pitanje, a ne znam ni da li je moja ili knjiga iz biblioteke. Uvek kada sam vraćao knjigu, očekivao sam da će Aleksandar, bibliotekar, da pregleda knjigu, pronađe komentare i kazni me tako što će me naterati da ih izbrišem. Zato sam ih i pisao grafitnom olovkom. Ali, Aleksandar nikada nije zagledao vraćene knjige. Jednom je rekao da većina knjiga nije ni trebalo da postoji, pa samim tim i da nije šteta što po njima pišu.
Ja sam možda očekivao da će Aleksandar da pročita ono što sam napisao, i da nešto kaže, da me oceni. Zato sam se trudio da na svakoj strani po nešto napišem. Smetalo mi je što onaj što je slagao knjigu nije ostavio dovoljno belog prostora oko teksta da bih mogao da više pišem.
Kraj poglavlja se nikada nije završavao na dnu strane. Obično na poslednjoj strani samo par rečenica i obilje belog prostora. To je moj prostor za pisanje, dopisivanje kome retko kada odolim.
Prestajao sam da čitam onu knjigu u koju posle par strana nisam na pisao nijednom slovo. Ako nije kasno odmah je vratim u biblioteku. Ovo nije knjiga za mene.
Nekada naiđem na knjigu u kojoj je neko drugi pisao. Sećam se rečenice: "Mila, ako budeš čitala ovu knjigu znaj da mislim na tebe." Ali, ja nisam Mila. Možda će Mila ćitati knjigu za 10 ili 50 godina, možda će je pocepati, iako ljudi u tom dobu svoje promašaje i propuštene prilike više vole da upakuju u setu.
Dok sada sedim za računarom i pišem  ne mogu da držim olovku u ruci i ne mogu da dopisujem, precrtavam ono što sam napisao. Sve je sada drugačije. Lako se tekst ispravlja, dopisuje, menja.
Pisanje komentara na stranicama knjiga kao preteča pisanja komentara na web stranicama.

Dnevnici su složeni u fioku, dugo ih neću otvarati

Danas je država počela pregovore o članstvu Srbije u EU, a mi smo danas počeli da prevodimo knjigu: "HTML5 i CSS3 prilagodljiv web dizajn" na srpski. Dok ne uđemo u Evropsku uniju, da prevedemo sto knjiga, to nam je plan. U dnevniku za 2003. godinu mogu se naći rečenice o prevodima nekoliko knjiga mesečno, što danas nije moguće. Ono što smo u godini kada je ubijen Đinđić radili mesečno, sada ćemo raditi godišnje. Kada sam poželeo sebi želju za 2014. godinu, u njoj je pisalo da ću biti srećan i zadovoljan ako objavimo 6 novih knjiga, jednu više od ispunjenog plana za 2013. godinu.
Izdavačka kuća sa kojom smo počeli saradnju, ove 2014. godine, Packt Publishing, ovoga trenutka na spisku ima 2011 knjiga, dok je naš broj 470.
Počeli smo da zarađujemo i od prodaje eknjiga, ali od godišnje zarade ne može jedan čovek ni mesec dana da živi.
Ceo svet je veliki. Broj računara kojima se pristupa prodavnicama eknjiga je nezamisliv, ali i broj objavljenih eknjiga je toliki, da zahteva sasvim drugačiji pristup prodaji.
Dnevnike koje sam pisao u vreme štampanih knjiga mogu da odložim. Oni su istorija, a ovaj novi dnevnik na internetu, neću morati nigde da slažem. Nisu mi potrebne police za dnevnik, ali nisu mi potrebne police ni za eknjige.
Pregovori o članstvu u EU su kao i prilagodljiv web dizajn. Sve ono što smo, bez gubitaka kvaliteta treba da se prikaže bilo gde. Mi ćemo ostati mi, a sadržaj će se prilagoditi onome ko želi sa nama da komunicira.

Za pisanje knjige potreban ceo život i godinu dana pisanja

Juče sam čitao svoj dnevnik iz 1966. godine, kada sam imao samo deset godina. Pronašao sam ga na poslednjem spratu kuće u plakaru, u zidu, u kom se nalaze koferi koji već godinama nisu šli na put, i kese i kutije u kojima se nalaze papiri i sveske koje sam nekada ispisivao. Među sveskama se nalazio i dnevnik. Pisan samo na parnim stranama. Moj rukopis nakrenut na jednu, pa na drugu stranu. Kada smo Zoe, otac i ja krenuli u grad majka je pitala da li može da ga pročita, a kada smo se vratili iz grada, majka reče da je ceo dnevnik pročitala. I da je uživala. Od svih svojih papira i svezaka, samo sam dnevnik poneo u Beograd. Nakon dva sata putovanja, seo sa na krevet i pročitao ceo dnevnik. Neprekidno sam osećao neku tugu, od prve do poslednje rečenice. Pisao sam šta sam radio svakoga dana, a retki su bili oni dani kada, kako kažem: "Nije bilo značajnih događaja." Ma gde sam bio uvek sam pisao kakva je bila priroda, a ljudi nikada nisu imali imena, uvek su to bila braća, baka, deda, tetka, otac. Uvek sam igrao fudbal, rukomet, hokej na travi sa nekim drugarima, ali ni jednog imena nema. Knjige čitam kao da se takmičim sa nekim, jer i kad kažem da sam pročitao 32 knjige, uvek pomenem da u biblioteci ima toliko još lepših knjiga koje nisam pročitao. Kažem Zoi da sam pisao dnevnik kada sam imao godina koliko sada imaju Dušica, Jovan ili Aleksa, ali da Aleksin dnevnik sigurno ne bi bio kao moj. Zoe kaže: "Ti si planirao da ideš na selo kod babe i dede, a Aleksa planira da ide u Ameriku i igra za NBA."
Moj život je prošao brzo kao čitanje dnevnika kada sam imao 10 godina.
Za pisanje knjige je potrebno da proživim ceo život, a onda da pišem neprekidno godinu dana.  Meni je potrebno toliko.

Eknjiga u zemlji gde je većina građana enepismena

Otšla 2013. godina je prošla a eknjige nisu ni blizu zaživele u Srbiji. Objavili smo nekoliko izdanja preko NLE, a oni na dve prodavnice iTunes i Google Play, ali se ništa nije desilo, jer se kupuje samo eknjiga CoreDRAW X3, i to svakoga mesesa. Ostale ne postoje. Danas sam se čuo sa agencijom iz Beograda koja je već duže u poslu, samo sa eknjigom. I ona je zbunjena i više očekuje nego što dobija. Pričala mi se više od 40 minuta, odlakle se znamo, preko brata, pa sa saznao i zašto nije uspela beletristika koju sam objavljivano 2010. godine. Ne očekuje ni ona nešo posebno jer kaže da je iznenađena da se najviše traži Mir-Jam, a ne neki novi autor koji je čitan u štampanom izdanju.
Kada sam pre dve godine Zoi kupio tablet, a onda ga ja koristio, bio sam čudo u kafićima gde sam ga koristio. Ni posle dve godine nije bolja situacija, ali se danas dogodi da vidim nekoga ko ima tablet iste veličine ili manji, da nešto čita, ali ne verujem da čita knjigu.
Zoe je nosila tablet na Adu i čitala knjigu.
Eknjiga polako postaje navika za one koji vole knjigu.
A, valja živeti.

On čita Tvrđavu života na svoj način

Kao što ja noćas uzimam "Tvrđavu", koju je Zoe završila sa čitanjem, da je pročitam na svoj način, tako je i On pre skoro 60 godina počeo da živi život na svoj način, isti život koji svako živi onako kako ume. Niko se za život nije obučen rodio, a svako ga živi kao da zna kako se živi. I ja sam legao na krevet na isto mesto gde i Zoe, ali "Tvrđavu" čitam drugačije, malo čitam, malo pišem. Jer tiđi život kroz nas živi na način da je samo prepoznatljiv na svoj univerzalan način, ali sve je drugačije.
Kao što je i Meša rođen u jednoj državi, a umro u drugoj, iako su gradovi kojima je rožen i umro tada bili u istoj državi, kasnije su opet razdvojili, tako je i On rođen u eksperimentalnoj državi, da bi nastavio da živi na istom mestu u drugoj državi, a onda čitao "Tvrđavu" u nekoj koja se još tražila.
"Trvđava" je izgrađena, ali on se i dalje gradi, uzima kamen iz temelja pa gradi spratove, od čega se zgrada uvek ruši.

Ukoliko sam rođen 27. jula 1956.

Piše da je rođen baš tog dana. Kažu da je bio petak. U horoskopu je Lav, prvo mali lav, onda stari lav. Tog dana se u svetu rodilo 322000 beba, a još nijedna nije postala slavna po nečemu i ušla u istoriju. Ništa se posebno nije dogodilo tog dana, te godine, ali se davne 916. godine rodio Kliment Ohridski, on je kasnije bio u Ohridu kao đak osnovne škole, ali se seća samo vode. Godina 1189: Veliki župan Stefan Nemanja ugostio je u Nišu nemačkog cara Fridriha I Barbarosu na njegovom proputovanju kroz Srbiju u Trećem krstaškom ratu, i ponudio mu savez protiv Vizantije. Rodio se Godina 1832: Đura Jakšić, najveći liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih srpskih slikara 19. veka. († 1878.). Rođen je i 1835: Đozue Karduči, italijanski pesnik, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1906. († 1907.). 1841. - U dvoboju poginuo Mihail Jurjevič Ljermontov, ruski književni, koji se zvao skoro kao on, ili je to bila Ruska varijanta njegovog srpskog imena. 1946: Rodio se Rade Šerbedžija, jugoslovenski glumac.1967: Rodio se Veljko Petrović, srpski pisac. Dan nije prazan, pun je osoba, ali godina nije. Vreme je da on godinu i dan 27. jul učini istorijskim.

Nastajanje romana "9 godina M ima 9 godina"

9 godina M ima 9 godina. Za njega, oca, koji je već 9 godina ne viđa. Vreme je stalo, ali brojanje nije.
Kao mali je mislio da će imati dosta dece, a to je više od jednog, sa jednom ili više žena. Kada su mu rekli da ima 3 cveta u kosi, što je značilo da će tri puta da se ženi, njegova ideja o mnogo dece je dobila svoju novu dimenziju. Imaće sa svakom ženom sa kojom će srećno živeti, po jedno do nekoliko dece. Dece koju će dobiti sa jednom ženom sva će biti različita. Deca koje bude dobijao sa različim ženama, biće kao da su iz različitih država, gradova, ulica.
M je poslednji put video 2011. godine, na slavi kod svojih roditelja. Tada je već bio sa trećom ženom. M je bila ljuta što je na slavu došao sa nekom nepoznatom ženom, a ne njenom majkom.
Od tog dana je počeo da broji godine kada je nije viđao.

60. dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine Goran Gocić za TAI - Kompjuter biblioteka

Knjiga koju određuje njen topos: Tajland. Ljubav i Tajland. Žena, putenost, demistifikacija glavnog junaka. Analiza Dalekog istoka u odnosu na (Daleki) zapad.

Tai je lekcija samoljubivom Zapadnjaku o tome kako da izleči svoj oholi ego podatnošcu Istocnjaka. No, nema tu pobednika. Možda samo poraženog. Ali i tada – „zalečenog“ Carstvom Praznine. A ona je ženskog roda.
Da nije roman, ovo bi bila „studija o izvodljivosti“ na temu kako bi jedan samosvestan muškarac mogao ili pre – želeo da (hrišcanski) zaštiti jednu ženu. Projekat koji je u datim uslovima osuđen na propast: ne zato što nije ostvariv već zato što nije potreban. Ta naizgled krhka žena samim svojim „pasivnim“ postojanjem, prisustvom, (budistickim) odbijanjem u prihvatanju, doprineće samourušavanju ovog s početka knjige prividno mačo muškarca, koji će se u zapanjujuće poštenoj samoanalizi pretvoriti u jedno ranjivo bice. Toliko ranjivo da će njemu biti neophodan Sveti Hristifor, zaštitnik putnika.
Više o knjizi i korpa za naručivanje.


60. dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine Goran Gocić za TAI - Kompjuter biblioteka

Learning Dart: Kompjuter biblioteka

"Learning Dart" is a step-by-step guide that aims to give you hands-on knowledge about programming in Dart using an example-based approach.

About book

• Develop apps for the Web using Dart and HTML5
• Build powerful HTML5 forms, validate and store data in local storage, and use web components to build your own user interface
• Make games by drawing and integrate audio and video in the browser
• Learn how to develop an application with the help of a model-driven and fast-paced approach

Learning Dart: Kompjuter biblioteka