Saturday, July 19, 2014

Dvodnevna radna nedelja idealna za punu zaposlenost u Srbiji i šire

Ako ovo vreme zahteva drastične mere, onda evo jedne drastične.
Raditi pet dana u Srbiji, kada nezaposlenih i zaposlenih ima skoro isto je potpuno pogrešno.
Za one, koji bi da rade, nema posla.
Oni koji rade imaju posao, ali ne znaju do kada.
Umesto petodnevne radne nedelje odlično rešenje za punu zaposlenost i ostale sitnice koje život znače, mislim da je dvodnevna radna nedelja.
Svi nezaposleni bi odmah mogli da se zaposle.
A, oni koji rade bi mogli da se malo odmore.
Pošto u svakoj porodici ima od jednog do nekoliko nezaposlenih, količina novca koju bi porodica donosila kući bi bila skoro ista.
Ali prednosti su brojne.


Dvodnevna radna nedelja. Radili bismo, na primer, u utorak i petak. Ponedeljak bi tako mnogo ređe bio radni dan, pa bi postao omiljen dan u nedelji. Ljudi bi birali kombinacije dana kada će raditi.


Dvodnevna radna nedelja i puna zaposlenost u Srbiji ukidaju Zavode za zapošljavanje. U zgradama otvoriti muzeje overenih kartona i ostalih lepota iz doba nezaposlenosti.

Dvodnevna radnja nedelja u Srbiji ukida godišnji odmor. Ko sme da traži odmor, kada u nedelji manje radi a više se odmara.

Posla ima koliko ima. Kada bude više posla radićemo i tri dana u nedelji.

Niko ne bi odlazio u penziju jer niko ne bi mogao da sakupi ni pola sadašnjeg staža.

Svi praznici koji se slave se ne bi spajali sa radnim danima, pa bi uštede bile ogromne.

Radnici bi mnogo ređe išli na bolovanje, jer bi većina ozdravila do sledećeg radnog dana.

To je samo početak jednog drugačijeg odnosa prema onome šta imamo i šta možemo. Jer više od ovoga ne možemo. Jer da možemo, to bismo i uradili.

Wednesday, July 2, 2014

Korisnički interfejs koji bih želeo da napravim

Koji je interfejs najintuitivniji, od svih do sada kreiranih?

Ogledalo. Pogledajmo se u ogladalo. Kako ono radi? Znamo, iako ga prvi put uzimamo u ruke. Ukoliko je svaki tablet i telefon sa kamerom koja može da nas snimi, kako bi izgledao interfejs u kom bismo komunicirali sa sobom. Ulazak u knjižaru uz prethodno fotografisanje ili uploudovanje svoje fotografije. Najbolje se poznajemo. Na ogledalu su sve funkcije jednostavne i nama poznate. naravno u ogledalo ne možemo da uđemo.Ogledalo je naš prvi susret sa vuirtuelnom stvarnošću.

Tastatura klavira. Svaka dirka koja se dodirne proizvodi zvuk. Više dirki zajedno stvaraju akord. Pesme koje zviždućemo, pokušaćemo da odsviramo iako smo prvi put seli za klavir. Onaj ko nas sluša znaće da li smo prvi put seli ili ne. Kada bi sajt izgledao kao klavijatura, svaka dirka bi mogla da nas odvede na neko drugo mesto. Nije lako, ali može da bude zanimljivo.

Volan na automobilu. Ako ga okrećete ulevo auto ide levo, a isto tako i ako okrećete volan udesno, auto ide desno.

Bradavica. Samo bradavica nije uvek na raspolaganju. Novorođenče zna kako da koristi bradavicu, a ne mora ni da je vidi, samo je dovoljno da je oseti u ustima. Nijedna majka ne uči dete kako se doji nego mu ubaci bradavicu u usta.

Olovka. Date nekome olovku u ruke i on će odmah početi ili da piše ili crta. Olovka je produžetak našeg tela, i kao što nas telo nekad sluša, a nekada ne, tako i olovka.




Saturday, April 5, 2014

Raspberry Pi - kompjuter koji je uzbudljiv kao susret sa Commodore 64

Dugo nisam bio toliko uzbuđen kao juče kada sam u ruci držao kompjuter veličine lične karte ili platne kartice, Raspberry Pi, ili malinu za svakoga. Vraćam se u vreme svog prvog kompjutera Commodorea 64, koji sam kupio 1986. godine, u Minhenu u Šilerovoj ulici kod prodavca koji je znao srpski.
Raspberry Pi, malina koju volim u svim oblicima, od branja, do pravljenja džema pd malin zimi kad ih nema svežih, ali ima zaleđenih.
Mali kompjuter, malina kompjuter, malina koja razvija mozak.
Prva knjiga koju sam objavio u Kompjuter biblioteci je bilo uputstvo za korišćenje Commodore 128, a odmah zatim su bile i Memorijske lokacije za Commodore 64. Kada sam odneo prvu knjigu u knjižaru Mladost u SKC-u, tamo gde je sada Delfi knjižara, prodavačica me je podsmešljivo pitala o čemu je knjiga, pa kada sam objasnio, rekla je da će je negde ubaciti, ali nikako tamo gde su najtraženiji naslovi. Baš kao što i sada knjige za računare su malo sklonjene u ćošak. Prošao je mesec, pa je šefovica naručila 10 knjiga uz napomenu, da su sve knjige brzo otišle, ali da njoj nije jasno ko to kupuje niti je ona videla nekog kupca sa tom knjigom u ruci.
Pošto su knjige počele da se prodaju odlično, dobile su i bolje mesto, a šefovica je rekla da je njen sin tražio da mu kupi Commodore 128, pa će i njoj trebati knjiga. Htela je i autogram.
Raspberry Pi mi se čini kao novi početak u radu sa kompjuterima, jer nam nudi motor, a sve ostalo je na nama da napravimo, sklopimo, izmislimo.
Doneo sam prva tri spakovana Raspberry Pi kompjutera u knjižaru, i odmah sam znao da će ga kupiti potpuno tri različita kupca, koja će napraviti potpuno tri različite stvari.
Već sam počeo na sajtu da objavljujem vesti koje treba da zainteresuju svakoga ko hoće da istražuje, o Raspberry Pi i njegovoj uključenosti u sve što može da nam padne na pamet.
Donro došli u novo doba kompjutera, koji će nam uključiti mozak koji smo polako počeli da isključujemo.

Tuesday, February 11, 2014

Dani u nedelji su kao ljudi, nekima se radujemo, neke bismo prespavali

Utorak

Rekla sam vam ja da ponedeljak neće trajati večno, reče utorak umesto "Dobro jutro."
"Ja sam sve pare trošio danas, ništa nisam ostavljao za sutra", reče utorak. Sreda, četvrtak i ostali dani će naslediti od utorka samo fotke
"Voleo bih sa tobom da se vidim na 5 minuta", reče mi utorak. "Možemo li da to odložimo za sutra?", pitam, a znam da ne može.
Nisam ja Desanka Maksimović da nemam vremena za vas, imam za vas 24 časa, reče nam utorak. Za one koji su ustali u 7 ima samo 17.

Ponedeljak

Glasajte za moju listu, ja ću vas odvesti do četvrtka, reče ponedeljak koji je ušao u koaliciju sa sredom samo da utorak ne bi pobedio.
Tek sam se probudio, a kraj dana, reče ponedeljak.
Tako malo imam vremena za ono što bih da uradim, reče ponedeljak.
U utorak niko neće verovati da sam postojao, reče ponedeljak.
Vidi kako me svi vole, kada je napolju toplo i nema poledica, reče ponedeljak.
Ja pripadam vam, a na kraju dana će vam možda biti jedini prijatelj koji vam je pripadao, reče ponedeljak. Mislite o tome.
Šta ću ja u Srbiji? Najviše me ne vole oni koji je ne rade, reče ponedeljak, koji se tek probudio.

Nedelja

Počela je kiša, nije lepo da to radiš kad znaš da nisam ponela kišobran, reče nedelja. Ljudima je mnogo ja i kiša, reče ponedeljak.
Dođi da te poljubim reče nedelja ponedeljku. Žao mi je, ali ja sam gej, reče ponedeljak.
Imam još samo sat vremena i želela bih da me ostavite na miru, reče nedelja u 23:00. Ali, ja se još nisam obrijao, reče ponedeljak.
O meni je Olja napravila emisiju koja traje decenijama, reče nedelja. Ali, ja uvek ostavljam jači utisak na ljude, reče ponedeljak.
Htela bih nešto da napišem, reče nedelja. Koliko ti je još ostalo vreme do mene, napiši haiku pesmu, reče ponedeljak.
Tviteraši u nedelju ustaju klizno, od nedelje do ponedeljka.
Nedelja je da budemo u drugom gradu, da se naš grad odmori malo od nas.



 

Wednesday, February 5, 2014

Kese su se nekada sušile na žicama za veš, danas su na drveću

Svet se menja, što najbolje primećuju oni koji imaju malo duže pamćenje. Na primer, plastične kese. Nakon vetra koji je trajao nekoliko dana, ostalo nam je sećanje u obliku plastičnih kesa u krošnjama drveća. Zoe je malopre izašla iz knjižare i sa golih grana sklanjala kese koje je vetar nosio, sve dok se nisu zaplele u krošnje drveća. Svako drvo ispred knjižare je imalo po jednu kesu makar, a ona koja su "najbolje ukrašena" su imala po nekoliko. Zoe je koristila metlu, pa je oslobađanje drveća duže trajalo. Očistila je. Drveće može na miru da čeka proleće. Zoe kaže da je teže osloboditi drvo od kesa kad olista, nego sada kada je golo.
Nekada su plastične kese bile retkost. Ako danas u korpu za otpetke stavim plastičnu kesu, da se korpa ne bi uprljala i da bih lakše bacio đubre, nekada je bilo drugčije. U kantu bih stavljao cele novine, da bih "postavio" kantu, da se ono što bacamo ne bi lepilo za kantu, ali se i pored toga lepilo. Sada kesu izvadim iz korpe, vežem i tako vezanu bacim u podzemni kontejner. Kada sam bio mali nosio sam kantu napolje i istresao je u kontejner, koji je tada postojao samo u nadzemnom obliku. Postojale su velike kante sa poklopcima, koje sam podizao bez straha da ću da se zarazim. Nikada nisam video da je neko zavirivao u kantu, sem onih koji su u đubre nešto bacili pa posle u đubretu tražili. Nakon bacanja đubreta, kanta je bila ili za pranje, ili čista. Novine su vrlo često zavrpavale posao, ali ako nisu, kantu sam morao da operem. Danas, kada izvadim kesu iz kante, ona ostaje čista, vezanu kesu bacam u podzemni kontejner, tako da kesom podižem pokretna vratanca. Ruke nikada ne uprljam. Na mestima gde ima podzemnih kontejnera više nema onih koji otvaraju kontejner i nešto traže, mada sam na Tviteru pročitao da su počeli i u podzemne kontejnere da ulaze, pretražuju.
Kese je nekada majka, a kasnije i tetka Sida koja me je čuvala, sušila na žici za veš. Kesa se koristila sve dok se ne pocepa. Tek je onda mogla u đubre. Nikako da se koristi za kantu za đubre i lakše bacanje dnevno sakupljenog đubreta.
Nekada su se kese sušile na žicama za sušenje veša, a danas su okovale drveće.

Sunday, February 2, 2014

Jedna knjiga kao sabrana dela

Pisci koji pišu celog života, mogu da zasluže da im se objave sabrana ili izabrana dela. Ja ću napisati samo jednu knjigu, pa je zato i smatram mojim sabranim delima. Ako napišem dve knjige, što je malo verovatno, objaviću ih u jednoj knjizi. Tri knjige mi deluju nestvarno i nemoguće, ali neće se pojaviti u tri toma nego u jednom.
Kada sam napisao prve redove zamislio sam sebe kao pisca koji je objavio jednu knjigu, knjigu koja će biti prevedena na više od 100 svetskih jezika. Više kao eksperiment, u kome će prevod na neki novi jezik uvek značiti i drugačiji tekst.
Ranije mi je objavljivanje iste knjige na svetskim jezicima bila nemoguća misija, danas u vreme eknjige san polako počinje da se ostvaruje.
Želja mi je da mi se knjiga prevede i na neki od jezika koji nestaju, jezika koji se govore samo na nekom malom prostoru, koji govore poslednje dve osobe.


Thursday, January 30, 2014

Komentar je odneo vetar

Vetar danas duva da me zaustavlja na putu od knjižare do prodavnice. Kada je Zoe rekla kolikom će brzinom vetar duvati u petak nije se iznenadila, ali kad sam joj preveo da je to preko 100 na sat, samo je odgovorila da je to mnogo brzo. Kada vetar ovako jako nosi sve pre sobom vreme se zaustavlja. Sve što sam napisao je u vetru. Vetar je u trendu na Tviteru, ali je i trend oduvao. Vetar me nosi kući, a kad naleti kuća, nadam se da ću je uhvatiti, makar za kapiju. Puna mi usta vetra.
Vetar duva da otkrije zašto duva, a kad otkrije on stane.
Pišem komentare po vetru ili Tviteru, isto je.
Vetar ne gleda da li je crveno ili zeleno na pešačkom prelazu.
U paralelnom univerzumu, vetar će nas oduvati u državu u kojoj se vetru radujemo jer pokreće vetrogenetarore.
Vetar se ne čuje, samo se čuju oni koji mu staju na put. Drugačije se čuje taraba, drugačije kišobran.
Ne seckajte tanko pršutu na ovom jakom vetru, da je ne odnese nekom dijetalcu na tanjir.
Vetar one koji su zaljubljeni zbližava, a ne razdvaja.
Ponesite sutra na posao kamen iz kace za kupus u torbi. Da vam ono u torbi sačuva glavu jer će vetar biti još brži.
Srećnim ljudima i kada im vetar duva u lice, on im duva kao vetar u leđa.
Sa onima koji se vraća sa treninga, vetar trenira.
Ne može vetar jače da duva jer je odneo sve što je moglo da se odnese.
Ako moram da se duvam, nekam budem vetar.
Vetar duva u Vršcu preko 100 na sat kao da su ga dobili na raspodaji.
Vetar koji duva u Srbiji može samo da vas oduva u neku dalju Srbiju.
Ovaj vetar tako jako duva, da će februar doći dan ranije.
Držite se jako za Tviter da vas vetar ne oduva na Fejsbuk.
Vetar koji otvori prozor zatvori vrata.
Komšiju Tviteraša žena na terasi obaveštava kako vetar jako duva, a on u sobi tvituje kao unutrašnji saradnik.
Dobro je da smo prešli na kablovsku, jer će ovaj vetar sve antene na krovovima da počupa.
Oni koji sada šetaju svoje kere napolju po ovom vetru šetaju leteće kere.
Ovo je dugačak vetar, duva u nekoliko dana.




Monday, January 27, 2014

Brzo stiže sporo, možda će ga i stići

Uvek je imao dovoljno vremena u svom životu, ali nikada previše.
Nikako da prođe sat, nikako dan. Kao u nezavršenom romanu "Brzo će možda stići sporo", koji sam počeo da pišem na jednom odmoru, u trenucima kada sam imao dovoljno vremena, kada me nije interesovalo ni koliko je sati, ni koji je dan.
Imati vremena nekada nije dovoljno, jer roman nikada nije završio, a počinjao ga je na skoro sto listova dnevnika.
Svaki početak mu se činio boljim.
Sa novim danom roman je dobijao novi obrt, ali je uvek bio na početku. Pred veče, kada je pisanje gubilo ritam, a onda se i prekidalo, ideja sa početka dana se istrošila. Najčešće nije znao kako da završi započeto, pa ga je ostavljao kao da je otkinuto od celine.

U svakoj rečenici sreću se brzo i sporo, postoje u vremenu koje teče različito za svakoga od njih.

Devojka na plaži čita knjigu i nikako da završi rečenicu, jer su joj misli daleko, dalje i od njenog mladića koji surfuje i maše joj i maše, sve dok ne izgubi ravnotežu i ne završi u vodi.
Dečak pokazuje avion koji preleće plažu, ali ga majka ne gleda jer čita poruku na mobilnom i ne može da veruje u ono što je pročitala, ne može da veruje.

 Kada pogleda ono što je napisao, dovoljno vremena nije dovoljno. Dovoljno je za početak.

Thursday, January 23, 2014

Pisanje dnevnika kao obaveza svakog nezaposlenog stanovnika Države

Jedan od mojih romana, koje nikada nisam završio, je bio o Državi u kojoj nema nezaposlenih. Ko nema posao u nekoj firmi ili kod nekoga, piše dnevnik. Ko nema šta da radi ne može da ne radi ništa, već mora da piše dnevnik. Od Države dobija svesku koju na zavtev službenika nosi na uvid, da bi dobio sredstva za život. Svako može da bita svesku od 100 ili onu najveću od 1000 listova.
Nije bitno koliko je neko napisao i šta je napisao, važno je da piše o tome šta radi, ili da bilo šta piše, jer je Država rekla: "Slobodni ste da pišete šta hožete, ali niste slobodni da uopšte ne pišete." Oni koji nisu hteli da pišu, zaradili su zatvor. Većina je u zatvoru počela da piše. Neki su i dalje u zatvoru i ne samo da ne pišu, nego i ne govore.
Neko piše o svom životu, a neko piše o životima drugih. Nemaju svi život o kom može da se piše, a uvek je lakše pisati o nekome koga ne poznajemo, nego o sebi kog ne poznajemo.
Državi nije bitno da li neko piše protiv nje, jer je neko odlučio da oni koji misle negativno imaju najčešće problema sa sobom, a manje sa onim o čemu pišu.
Državu čak nije ni briga šta neko piše, jer je bitno da kroz pisanje svako oslobađa neku napetost koja je veći neprijatelj za čoveka, pa i za državu, nego napisano.
Pisanjem dnevnika, a kasnije i nekih drugih formi izražavanja, u Državi  su nastali najbolji pisci koji objavljuju ono što ne čitaju samo službenici koji odobravaju da neko treba da primi novac, nego objavljuju i ono što se štampa u stotinama, a ne retko i u hiljadama primeraka.
Od kad je izmišljena eknjiga Država je kroz mobilne komunikacije omogućila svakome da može da pročita dnevnik nekoga. Država misli da je dobro da ljudi nešto čitaju i da ne mogu da budu srećni ako samo gledaju pokretne slike na televizorima.
Pisanja dnevnika se ne oslobađa niko, pa ni oni koji za život zarađuju slikanjem, sviranje, pevanjem, jer je pisanje pisanje.
Prvi čovek Države ima toliko knjiga u svojoj biblioteci, da svaki stanovnik može da dođe kod njega i da pozajmi knjigu, a da mu uvek ostane nekoliko knjiga koje bi on mogao da čita. Deca vole da kažu da prvi čovek tako podstiče mlade da dobijaju decu i da se takmiče sa njim ko će imati više dece, a ko knjiga.
Najtužniji trenutak u životu Države je kada neko prestane da piše dnevnik jer je umro.

Ja svoj dnevnik pišem svakoga dana godinama, i mislim da su zauvek izgubljene godine kada nisam pisao dnevnik. Nisam stanovnik Države, ali bih voleo da jesam. 

Pre dva dana je bilo toplo, a danas je pao sneg. Mnogo više posla za nazaposlene.




Wednesday, January 22, 2014

Pisanje komentara na stranicama knjigama

Uvek sam držao olovku u ruci dok čitam knjigu. Lepo zašiljenu i spremnu da nešto nacrta. Oblik ili da nešto napiše. Podvukao bih rečenicu, ako se jednog dana vratim knjizi, da ne moram da je čitam celu. Podvučene rečenice me čekaju. Rečenice koje podvlačim mi nešto znače, govore. Ali, ih ne proživljavam.
Kada sam napisao prvi komentar, on je bio čudnovat. Glasio je: "Zid je tu, a da nije!"
Ne sećam se knjige u kojoj sam zapisao pitanje, a ne znam ni da li je moja ili knjiga iz biblioteke. Uvek kada sam vraćao knjigu, očekivao sam da će Aleksandar, bibliotekar, da pregleda knjigu, pronađe komentare i kazni me tako što će me naterati da ih izbrišem. Zato sam ih i pisao grafitnom olovkom. Ali, Aleksandar nikada nije zagledao vraćene knjige. Jednom je rekao da većina knjiga nije ni trebalo da postoji, pa samim tim i da nije šteta što po njima pišu.
Ja sam možda očekivao da će Aleksandar da pročita ono što sam napisao, i da nešto kaže, da me oceni. Zato sam se trudio da na svakoj strani po nešto napišem. Smetalo mi je što onaj što je slagao knjigu nije ostavio dovoljno belog prostora oko teksta da bih mogao da više pišem.
Kraj poglavlja se nikada nije završavao na dnu strane. Obično na poslednjoj strani samo par rečenica i obilje belog prostora. To je moj prostor za pisanje, dopisivanje kome retko kada odolim.
Prestajao sam da čitam onu knjigu u koju posle par strana nisam na pisao nijednom slovo. Ako nije kasno odmah je vratim u biblioteku. Ovo nije knjiga za mene.
Nekada naiđem na knjigu u kojoj je neko drugi pisao. Sećam se rečenice: "Mila, ako budeš čitala ovu knjigu znaj da mislim na tebe." Ali, ja nisam Mila. Možda će Mila ćitati knjigu za 10 ili 50 godina, možda će je pocepati, iako ljudi u tom dobu svoje promašaje i propuštene prilike više vole da upakuju u setu.
Dok sada sedim za računarom i pišem  ne mogu da držim olovku u ruci i ne mogu da dopisujem, precrtavam ono što sam napisao. Sve je sada drugačije. Lako se tekst ispravlja, dopisuje, menja.
Pisanje komentara na stranicama knjiga kao preteča pisanja komentara na web stranicama.