Wednesday, January 21, 2015

Red ispred JDP-a sve do zgrade vlade

U vreme kada je JDP dobilo ime, kulturno smo se uzdizali pojedinačno i grupno. Karta za pozorište je mogla da se kupi i preko Sindikata koji je pored polutki nabavljao i karte za pozorište. Bile su one uvek jeftinije od onih koje su mogle da se kupe na biletarnici. I manje firme su mogle da kupe sve karte za jednu predstavu. Na poslu smo se viđali, viđamo se i u pozorištu. Pozorište je bilo dostupno svima koji su hteli da idu. Vremena se menjaju, ali potreba da se napravi subverzija uvek postoji.
Na primer, kroz cene.
Ako mogu gaće da se prodaju sa popustom, zašto ne bi i pozorišna predstava?
Karta od 1200 dinara, 800 dinara se prodaje po 200 i 100 dinara i svi hoće u pozorište. Kupovina bez redova se tako pretvara u kupovinu u redu koji je stotinama metara dug. Od JDP-a do krivine, pa dalje. Ludnica u centru grada, kulturna. Još malo pa nestalo. Repertoar u januaru rasprodat. Za repertoar u februaru prvog dana prodaje karata ludnica, a za sledeći podeljeni brojevi. Onlajn rezevracije u vreme kompjutera ne rade. Rade brojevi. Kao u banci kada dobijete broj da biste uzeli svoje pare sa svog računa, i u pozorištu dobijate broj da uzmete svoju kartu. Nije ni čudo otkud brojevi, jer je banka jedan od donatora i sponzora pozorišta.
Ako mogu da se rasprodaju firme, može i pozorište.
Šta je par miliona gubitaka za pozorište u ova dva meseca rasprodaja zbog sniženih cena karata, važno je da su sale pune i da narod ima utisak da je sve u redu.
Ako već ne može da nam poraste standard i da budu puna pozorišta po regularnim cenama karata, neka budu puna po smešnim cenama.
Mogli bismo i mi izdavači da snizimo cene knjiga koje koštaju po 1500, 2000 dinara na 100 i 200 dinara i sve bismo rasprodali.
Ostali bismo bez knjiga i sa malo para na računima. I uskoro bismo zatvorili svoje izdavačke kuće.
Ali pozorišta su državna, a ne privatna.
Ona se neće zatvoriti ni da karta košta simboličnih 1 dinar.
Jer ćemo sve razlike nadoknaditi svi mi parama iz budžeta. Mi koji idemo u pozorište po regularnim cenama i mi koji uopšte ne idemo u pozorište, da bi išli u pozorište oni koji hoće da stoje u redu i čekaju satima da bi kupili karte po 100 i 200 dinara.

Monday, January 19, 2015

Kuća sećanja, zaborava bez kuće

Danas je po 61. put dodeljena Ninova nagrada za roman 2014. godine. Kuća sećanja i zaborava. Već se sećam se ovog trenutka. Bliskog. Sećam se prošle godine i romana Tai. Godinu ranije Velikog rata. U Ninovu kuću slažu se knjige sve do prvih Korena.  Iznad korena kuća. Od Dobrice do Davida. Vreme je da neko prvim romanom dobije Ninovu nagradu. Komentator. Onaj koji vidi svet koji se menja i koji u svakoj rečenici pronalazi svoj smisao. Pisac je hteo jedno, ali mi pronalazimo samo ono što je naše. Neko to ume da označi, mora i da dopiše, da ga zaokruži. Komentator je tu da kuću sećanja osveži svojim sećanjima. Da zaboravi sećanja u kući. Da zaboravi kuću. Da zaboravi što je došao.
NINOVA imena: Dobrica. Mirko. Oskar. Aleksandar. Branko. Radomir. Miroslav. Ranko. Meša. Erih. Slobodan.  Bora. Borislav. Miloš. Danilo. Mihailo. Jure. Miodrag. Aleksandar. Petko. Mirko. Pavle. Slobodan. Pavao. Antonije. Dragoslav. Milorad. Živojin. Vidosav. Voja. Dubravka. Vojislav. Miroslav. Milisav. Živojin. Radoslav. Vladimir. Svetlana. David. Milovan. Danilo. Maksimilijan. Goran. Zoran. Mladen. Vladan. Vladimir. Miro. Svetislav. Dragan. Vladimir. Grozdana. Gorana. Slobodan. Aleksandar. Goran. Filip. Imena kao brajalica.
Čekajući 62. dodelu, ali sa knjigom u ruci. Onom koja će dobiti nagradu.

Tuesday, January 13, 2015

Ko si ti da dopisuješ knjigu?

Iako sam uvek voleo da imam svoje knjige, uzimao sam knjige i iz biblioteke. Nema u knjižarama starih naslova ili se teško nalaze. Vremensko ograničenje je postojalo, ali se kašnjenje tolerisalo. Uzmem knjigu i stavim je u biblioteku, pa više ne znam koja je moja koja je pozajmljena. Uvek uzmem dve, ali čitam samo jednu. I uvek nešto moram da napišem. Vidim i drugi pišu, ali najčešće samo ime ili poruku koju neko treba da pročita. Probudilo me je neko šuškanje, piše Kami u Strancu, a ja dopisujem par reči  Liže me pas i čeka da ga povedem u šetnju, i nastavljam čitanje. Činilo mi se da se sprovod kreće malo brže, i dodajem Sanduk se kreće brže od svih pa su se u povorci svi trgnuli i počeli da trče, ali sanduk je bio brži. Kada vratim knjigu u biblioteku, ponašam se kao da je nisam dopisivao. Ali, jedan Aleksandar je znao da se nešto dešava, pa me je jednog utorka zadržao: Ko si ti da dopisuješ knjige? Nisam se dao. Tražio sam da mi pokaže. Izneo je pet onih koje sam komentarisao. Lako mu je, na kartonu piše koje sam knjige uzimao. Ovo će od sada biti tvoje knjige, a ti ćeš nam kupiti nove, rekao je. Ove koje su komentarisane vrede više, posebno zbog toga što ću ja postati slavan, rekao sam, ali nije vredelo. Kada sam sledeći put došao u biblioteku da vratim knjige koje sam pročitao i komentarisao, Aleksandar je počeo: Komentari su ti odlični, ali nije u redu da pišeš po knjigama. Ali, ako već pišeš, piši čitljivije. 

Monday, January 12, 2015

Zid je tu da se po njemu piše i crta

Nijedne novine na kojima sam pisao komentare nisu sačuvane. Samo jedan kuvar na kom sam olovkom ocrtao obrise svoje leve šake. Novine niko ne čuva. Kuvar ipak nečemu može da posluži.
Kada je majka jednog dana rekla: Sva deca crtaju po zidovima, a on ne, taj On sam bio ja, dala mi je ideju da svoje komentare pišem po zidu. Ali, pošto sam bio plašljiv nisam pisao na vidnim mestima. Majka nije pomerala nameštaj, pa sam pomislio da je dobro da pišem iza ormana, iza kreveta.
Ispod police sa knjigama, koja je bila na nogarima mogao sam da se podvučem i olovkom na zidu napišem nešto. Ubrzo sam bio otkriven. Niko nije hteo da me odbrani, iako su zidovi bili za krečenje.
Po zidovima se ne piše niti crta. Naučio sam da se to ne radi, ali sam i dalje radio.
Napisati nešto na zidu u svom stanu je jedno, ali napisati nešto kod nekog drugog, to je tek izazov. Da te ne otkriju odmah, nego za par dana ili meseci.
Pre odlaska kod nekog poznatog ili nepoznatog bih smislio šta da napišem.
Kada bih kod nekoga nešto napisao, tamo mi se više nije išlo mesecima. Onda bih pitao: Kada ćemo da idemo kod... samo da bih proverio da li je neizbrisano ono što sam napisao.

Sunday, January 11, 2015

Kako sam postao Komentator

Prvo slovo koje sam naučio da napišem nije bilo A, nego M. Početno slovo mog imena. Gore, dole, gore, dole i slovo napisano. Prvo je malo ličilo na M, a onda je i postalo pravo M. Slovo sam prepoznavao u novinama, u knjigama. Pronalazio sam ga i objavljivao: Našao sam ga. Video sam da može da bude drugačije, pa sam naučio da svako ko ume da piše ima svoja slova, svoje M. Moje M je počelo da se pojavljuje na svakom slobodnom mestu gde sam mogao da ga napišem.

Otac je kupovao dnevne, nedeljne i mesečne novine. Postojalo je mesto gde su novine odlagane, pa sam uzimao one novine koji više nikoga nisu interesovale. Ako majka može da čisti prozore sa novinama, mogu i ja da dopisujem M gde god hoću. Najveće M sam ispisao preko cele strane novina, Politike. prvo kao jedna isprekidana linija, onda linija do linije, sve deblje i deblje, dok nisam olovkom počeo da bušim novine. M izbušeno. Najveće M koje sam napisao. Kada naučim sva slova, onda ću napisati na celoj strani Politike po jedno.

M u maj kada sam slovo naučio.

Kada bi neko rekao: To je prvo slovo tvog imena, ja bih odgovorio da je to prvo slovo meseca maj.
Kada bi neko rekao: To je prvo slovo meseca maj, ja bih odgovorio da je to prvo slovo mog imena.
Zašto ne objavljuju prazne strane u novinama zbog nas koji učimo da pišemo, pitao sam. Ali moje slovo preko cele strane mi je pomoglo da ništa ispod njega ne vidim, ni slova ni fotografije.

M u Branko Miljković, pesnik koga je ubila prejaka reč na slovo M, te 1961.
M u Ernest Hemingvej, pisac koji je te 1961. godine sebe (M)akao.
M u Čiko Marks koji nas nije nasmejao kada je umro to 1961. godine.
M u nagrada "Meša Selimović"koju je dobio pisac Goran Petrović koji se rodio te 1961.
M u Meg Rajan, glumica koja se rodila te godine. Kasnije sam upoznao malu Megi koja me je zvala "Deda sa tabletom".
M u Majkl Džej Foks koji se rodio te 1961. i koji me je naučio da uvek mogu da se vratim u budućnost.

Od velikog slova sam prešao na mala. U novinama bih našao reč i dopisivao gde je imamo mesta M. Očekivao sam da će nešto da se dogodi. To i nije bilo nešto pametno. Sem kada sam M dodavao na mesta koja su menjala smisao reči.
M ispred ulica je pretvorio u Mulica.

Tada me je otac nazvao Komentator.
Ko zna šta će ti još pasti na pamet? rekao je.
Nakon čega sam ja očekivao da mi to nešto padne na pamet. I padalo je.




Saturday, January 10, 2015

Knjiga o knjizi

Mogu da se zaključam i ne izlazim iz stana dok ne završim poslednju rečenicu romana, a da ključ bude završen roman. Mogu da se isključim sa Interneta, tako da nijedna vest, slika, tvit ne dođe do mene i skrene mi misli sa pisanja. Pisanje romana kao pisanje zakona, ali kao što zakon nekada ne može da se primeni, i napisan roman ne mora da bude pročitan, čak ni od pisca. Lakše je o romanu misliti nego ga pisati, jer kada počne pisanje, reči se sakriju, pa jednu nađeš, a dve izgubiš. Manje mi je interesantno pisanje jer sa svaku rečenicu već prošao, pa mi je poznata, a kao poznata nije zanimljiva da se ponavlja. Zato sam odlučio da sebe iznenadim. Počeću da pišem poznato, ali ću završti nepoznato. Svakoga dana po jedna stran i za stotinak dana gotov roman. Ono što ne uspem da kažem na malo strana tek neću uspeti na više.
Mogu da jedem tek nakon napisane jedne strane. Nema strane nema jela.
Kada vidim napisanu knjigu ništa ne vidim. Ne vidim pisca kako je piše. Dizajnera koji je vidi kao nikad viđenu knjigu. Lektora koji ispravlja greške. Grafičara kako od naslova i pročitanog smišlja kako da knjiga izgleda kao da je sama smislila kako će da izgleda. Ne vidim ni pisca koji napisanu knjigu uzima tek odštampanu, otvara je i miriše. Kao da miriše ono što je napisano, a ne boja i papir. Kad vidim napisanu knjigu, sve je svedeno na listove papira koji su lepo spakovani u korice koje su tvrde ili meke, crno-bele ili obojene. Knjiga tako liči na druge knjige. A, niko ne želi da vidi sebe kao nekoga ko liči na druge.
Ovo je knjiga o knjigama i deci.
Ovo je knjiga i komentatoru koji na svemu voli da ostavi svoj trag, neku svoju reč, crtež.
Ovo je moja poslednja rečenica u ovom poglavlju. Možeš da nastaviš dalje i iznenadiš se kao što ću se ja iznenaditi, a možeš i da odustaneš i razmišljaš šta si propustio.

Friday, January 9, 2015

Roman koji u naslovu ima samo jedno slovo ili broj

Moj život nije bogat događajima, tako da za svoj roman moram da ih izmišlja. Sve postaje istinita izmišljotinja. Moram da ih smišljam tako da od ničega sastavim rečenice koje će me voditi od prve strane do poslednje. Meni NIN-ova nagrada nije bitna, ali napravivši infografiku o svim romanima i piscima koji su je već dobili, otkrio sam da su do sada postojala dva romana koji su imali najkraće nazive. Jedan je bio Vir, koji je dobio nagradu davne 1974. drugi Tai skoro 40 godina kasnije, 2013. Moj roman je morao da ima manje od 3 slova. A, ne bi morao da ima ni jedno slovo. Zašto u naslovu ne bi bio broj? Na primer 7. Jer ja volim brojeve. Čak sam na svom sajtu dugo pisao o brojevima dana. Istina da sam završio roman pre nekoliko godina, on bi imao duži naziv: Već 9 godina M ima devet godina. Onda sam ostao kod početne ideje da roman 7 samo tako počne, a da se završi rečenicom koja bi mogla da glasi: Već 14 godina M ima devet godina, ako roman budem završio 2015. godine. Ove godine moram da ga završim jer bih da napišem još jedan roman, prvi, pošto je ovo moj drugi roman. Zašto uvek mora da se prvo napiše prvi roman? Roman koji najviše koči jednog pisca, koji ga neprekidno dorađuje, ispravlja, neprekidno sumnja u njega kao da je izdajica. Prvo ću napisati svoj drugi roman, pa tek onda prvi. Roman pripada ciklusu "Svet koji se menja".

Thursday, August 28, 2014

Ima para ali nema dece. Kada bude dece biće još više para.

Nije stvar u parama. Nemamo para. Deca se ne rađaju Zato što se deca plaše Kako da vaspitavaju decu.

Kokain je iz Koka-kole izbačen 1929. godine. Ali, vi se ponašate kao da nije.

Koka-kola se ne prodaje na Kubi i u Severnoj Koreji. Znam praviš planove kako da prošvercuješ Koka-kolu. U flaši rakije? Možda.

Rodio se kao Alkibijad Nuša. Kada je postao punoletan posrbio se u Branislav Nušić. Upoznao nas pa zavoleo. Da se upoznamo pa da se zavolimo.

Direktor osnovne škole ne da fotelju. Iznesite direktora iz škole sa foteljom. Posadite na raskrsnicu. Da reguliše saobraćaj.

Nušić je "Narodnog poslanika" napisao sa 19 g. Igrana je tek posle deset godina. Lakše se ulazilo kao poslanik u Skupštinu nego u pozorište.

Nušić 150 godina od rođenja. Zbog pesme "Dva raba" bio na robiji. Kralj Milan ga pravo sa robije uveo u diplomatiju. Tek kada se prekalio.

Većina dužnika nije ni videla izvršitelje. Zamislili su ih najstrašnije I izmirili dugovanja. Tajna ostaje koliko su izvršitelji strašni.

Podneo direktor Poreske ostavku. I novi podneo ostavku. I najnoviji podneo. I najnajnoviji podneo. Poreski sistem će da poludi od ostavki.

U Veneciji festival. Ratni film kao posle rata. Birdman ga otvara. Ptičar. Nije tviteraš. Leti za Zlatnim lavom. Zlatna ptica.

Meri Popins je danas proslavila 50. rođendan Verovali smo joj jer je letela Današnjoj omladini je potrebna nova Koja ima profil na Tviteru

Malo su kraći. Ali su deblji. Da li je mlad? Mlađi od nas. Razgovor sa prodavcem mladog kukuruza u klipu. Prodavac koji je uvek u pravu.

Ne treba nam pomoć baš iz Nemačke. Bolje je da nam pomogne neki psihijatar koji govori srpski a manje je važno odakle je.

Ne znam da li su elektronske cigare opasne za pušače, ali po broju radnji koje su otvorene, sigurno su opasne za duvansku industriju.

28. avgusta, treću godinu zaredom, će biti organizovan Dan čitanja stripova u javnosti! Donesi doktorat. Da ga čitamo kao strip. Stojeći. Neki doktorati su stpipovi, ali bez slika.

Pronađena je svetiljka koja radi na toplotu tela. Od danas draga neću te samo grejati. Osvetljavaću te. I put ti osvetljavati.

U centru Beograda mogu da se nađu prazni stanovi i poslovni prostori. Naravno. Kada su se svi preselili u Beograd na H20.

Među krokodilima nema zubara, jer krokodilima neprekidno rastu novi zubi i zamenjuju stare. Zato moj zubar samo nosi Lakostu. Otkrio mi je.

Kada država ne pravi spomenike svojim najboljim građanima, onda mladi najbolje slikaju na muralima.

Polivanje vodom samo je proba. Ako prođe, moćiće da nas polivaju i gov... Naravno, u humanitarne svrhe.

Lepo sivo nebo, Za ljude u boji.

Elektronske cigare su opasne za maloletnike. Treba ih plašiti da nikad neće da porastu ako budu pušili.





 

Sunday, August 10, 2014

Hiljade belutaka Ade Ciganlije

M. svakoga dana zove stare roditelje, koji žive u Čačku, najmanje tri puta. Prvi put ujutro između 9 i 10 časova. Da se čuje i sa majkom Emilijom i ocem Jovanom. Kaže ocu da ide sa Zoe na Adu da plivaju, a otac uvek priča istu priču da bi on najviše voleo da može da ode negde da pliva, ali Ema ne voli niti hoće.
Ada je najbliža onima koji stanuju na Čukaričkoj padini. M. i Zoe znaju često da kažu da su imali sreće kada su tražili stan, da izaberu stan koji je blizu Ade, a ni do grada nema mnogo.
Jutros su krenuli oko 10. Juče je Zoe predložila, a M. se uvek malo naljuti kada čuje neki predlog koji mu remeti svakodnevne rituale. Nedeljni je da odu do Zmaj Jovine u letnjim mesecima i piju kafu.
Sva parking mesta koja se na plaćaju uz pešačku stazu su zauzeta. Naravno vlast uvek uradi jeftiniju varijantu, nikad do kraja, jer je jedna strana uređena, dok je druga u blatu. M. ne voli da parkira u blatu. Otišli su na plaćeni parking. Dnevna karta košta samo 150 dinara. Pošto je M. zaboravio kada se plaća parking morao je da izađe iz auta i iz gepeka uzme 150 dinara. Parkiraću ispod metalne garaže. Ako smo platili, makar da auto bude u hladovini.
Kupalište je već bilo puno, pa su Zoe i M. zaključili da su zakasnili, ali ljudi su i dalje dolazili, kao da na Adi ima mesta za svakoga ko dođe, bez obzira koliko ih trenutno ima.
Žena koja je godišta majke M. nosi dvodelni kostim. Nju nije briga kako izgleda, čak je i pocrnela, a i vesela je. M. priča da njegova majka nije htela da odlazi na plažu ni u godinama kada je izgledala mnogo mlađa i svežija, a da nikada nije nosila dvodelni kostim zbog carskog reza koji su joj lekari napravili prilikom jednog porođaja, nakon koga dete nije preževelo.
Zoe kaže da uvek bira kafić Shine jer ima deo pod krovom od trske. Pod njim nikada nije toplo, pretoplo. Vetar neprekidno osvežava kroz razmaknute stabljike trske, pa nikada nije toplo kao ispod platnenih ili plastičnih suncobrana.
Zoe je odmah izračunala da će ih svako jutro koštati 300 dinara za jedan kapućino koji ona pije i produženi espreso, koji pije M. ali da sutra, u ponedeljak, neće morati da plaćaju parking jer će mesta imati dovoljno.
M. nije hteo da nosi tablet jer se plašio da bi neko mogao da ga ukrade dok se Zoe i on budu kupali, ali Zoe nije ni mislila da zajedno ulaze u vodu, nego jedno, pa drugo, da bi uvek neko bio pored stvari.
Devojka koja radi u kafiću mrzi piksle, pa je M. zaključio da je ona nepušač. Zoe je pitala da li može da spusti pepeljalju na pesak. Naravno, rekla je vesela devojka i odmah naplatila račun. Računi se naplaćuju odmah po donošenju naručenog. Kusur od 10 dinara vesela devoka nije vratila, kao da se podrazumeva da se mali kusur ne vraća već zaokružuju na novčanicu koja je data.
Zoe je ponela knjižicu koju dnevne novine. Blic poklanjaju kupcima uz nedeljno izdanje. Na naslovnoj strani je slika Ive Andrića sa novčanice. M. nije mogao da se seti sa kojeg apoena, ali kada je na Zoinom telefonu u pretraživač otkucao Ivo Andrić novčanica, pojavila se fotografija novčanice od 5000 dinara. Zoe se pitala da li ta novčanica postoji i da je do sada nije videla, a M. joj je odgovorio da je to jedina novčanica koja bi bila od koristi da se ubacuje u kasicu, a ne one metalne koje Zoe ubacuje u kasicu koju posle sve sa sakupljenom štednjom poklanja Aleksi, unuku od sestrine ćerke Ane.
M. je pročitao priču "Most na Žepi" i odmah poželeo da nešto napiše, ali će morati da sačeka da dođu kući, ručaju, malo odspava i tek onda sedne da napiše priču "Hiljade belutaka Ade Ciganlije". Kada je i Zoe poželela da čita, a poneli su samo jednu knjigu, Zoe se setila da pola priča iz knjižice od šesdesetak strana može da iscepa, ali pažljivo, da ne ošteti onih par priča koje su ostale u koricama, a i da M. dobije svoje priče, ali bez korica.
M. je posmatrao ljude oko sebe i počeo je da smišlja priču. Prvo je smislio da će od ovog meseca početi da štedi po 100 evra mesečno, da do sledeće godine, do juna skupi 1000 evra koliko je dovoljno da odu na letovanje. Imaće para da početkom godine uplate neki aranžman sa najvećim popustom. Zoe se setila kako M. nije mogao da kupi promo karte do Pule koje su koštale samo 100 evra, pa su propustili priliku da rođendan M. provedu na festivalu. Zoe je tada bila u Valjevu, a M. nikako nije mogao da dobije Er Srbiju i rezerviše kartu, jer sajt nije radio, a automat koji se javljao nikako ga nije prebacivao  na pravo mesto.
Ljudi na odmoru najviše vole da razmišljaju o sledećem odmoru, da prave planove gde će da idu skoro ili za godinu dana. Kasnije se to promeni, jer glava razmišlja drugačije kada je čovek na odmoru, a drugačije kada se neko vrati sa odmora.
Zoe je dva puta zgazila golim stopalom na žvaku koju je neko bacio na kamenčiće. M. je neprekidno išao bos, ali na žvaku nije zgazio. M. je bio ljut na pušače koji pikavce bacaju i gase na kamenčićima. Nije mu jasno kako mogu, ali to rade stalno.
Kada M. pogleda na drugu obalu vidi da je puna ljudi i da možda i na njoj neko sada piše priču o Adi, ali neku drugu. Zna i da pisca nikada neće sresti.
Kada je mobilni zazvonio Zoe je otišla da pliva, ali još je bila na obali, tek sišla sa drvenih stepenica. M. je video da je poziv od Nemanje, sina Zoinog. Javio se i rekao da je majka u vodi i da će joj odneti telefon, a Nemanja upita o kakvoj se vodi radi. Zoe se sva razdragana javila. Nakon završenog razgovora reče M. da joj je Nemanja rekao da se nikada tako dobro nije provodio. Sada je u Rosama u kampu sa drugom. Motorom je sinoć stigao iz Ivanjice, a Zoe i M. su se začudili kako je brzo stigao jer je na Guglovim mapama razdaljina bila skoro 400 kilometara i po Guglu automobilu treba više od 7 sati za putovanje, ali nisu znali kako Gugl računa. Nemanja je stigao brže.
Jedna baka je došla sa unukom. Prvo je naručila kafu i popila. Onda je došlo pivo. A, za pivom i belo vino. Zoe i M. ne piju nikakav alkohol od 2008. pa ne razumeju ni ljude koji piju, tako da im ova kombinacija samo otkriva da ljudi koji piju neće da se kontrolišu.
Dva para su zauzela klupe odmah do Zoinog naslona. M. je primetio da je supruga jednog trudna, ali i da je došla da se kupa. Priče koje su ova dvojica pričala su naterala Zoe da sedne do M. Oni pričaju takve gluposti, rekla je, a M. se samo nasmejao.
M. je primetio da su beluci oko stolova i klupa toliko različiti da je smislio da priču nazove po njima. Kao što su ljudi različiti, različiti su i beluci. 
Zoe je primetila da su na četvrtasta postolja stolova stavili velike pločice i da su se super setili. M. koji odmah voli da nešto promeni, pomisli da je bilo bolje da je vlasnik kupio sve različite pločice i iskoristio ih za gornju poloču stolova. Ovako je sve suviše jednolično. M. je još rekao da su ove godine morali da ofarbaju klupe i stolove jer je već pola farbe spalo i izgleda veoma ofucano.
M. pomisli da u priči pomene hiljade različitih ljudi na Adi i da je to dovoljno. Pomisli i da priči promeni ime u Razvučen dan, ali mu se naslov nije svideo, pa ga zaboravi.
Kada je pošao da se presvuče u toalet, M. vide na zidu staru fotografiju Beograda, ali niko od radnika nije mogao da mu kaže iz koje godine je fotografija, niti gde je snimljena. Naročito ne dečak koji je rekao da mu je to prvi dan na poslu. M. se odmah setio kako je njemu bilo prvog dana na poslu, onom državnom kada je počeo da radi pre više od 30 godina, kao i onda kada je postao privatnik. Kao privatniku mu je bilo više relaksirajuće nego uzbudljivo.
M- posmatra spasioca koji za kratko nešto kucka na svom mobilno telefonu, malo gleda u kupače. Jednom je spasilac zazviždao u pištaljku, a M. nije bilo jasno kome je zvižduk upućen jer su se svi u vodiu ponašali vrlo smireno. Zoe reče da ne može da razume ljude kako mogu da uđu u vodu i da stoje u vodi, a ne da plivaju. M. je pohvali kako Zoe pliva, a Zoe je odmah izračunala da je vežbala u bazenu 6 ili 7 meseci, kao i da je plivanje u jezeru mnogo bolje nego u bazenu, kada mora da vodi računa o ostalim plivačima, da se ne bi sudarili. M. se onda setio da nisu poneli naočari za plivanje, a Zoe da je ovo prvo jutro i da ne mogu svega da se sete.
M. primeti kako dve žene sede jedna naspram druge, da se jedna dosađuje, a da druga neprekidno nešto kucka na svom mobilnom telefonu.
M. uvek podigne glavu sa Andrićeve priče koju čita kada prolazi vozić pešačkom stazom. Primetio je da posle žutog vozića prolazi crveni, a onda opet žuti. Ne može da proceni u kom vremenskog razmaku prolaze, ali se setio da su se on i Zoe samo jednom vozili u voziću, a da li je bio žut ili crven, to i nije toliko važno.
M. pomisli da je trebalo svaki put kada dođu na Adu da ponese sa Ade jedna belutak. Sada bi to bila velika gomila, a brojanjem belukata tačno bi znao koliko su puta on i Zoe bili na Adi, mada ni to nije bitno, ali pošto M. voli brojeve, mogao bi da kaže da zna da je na Adi bio tačno 124 puta. Neko bi ga pitao kako zna, a M. bi odgovorio da toliko belutaka ima kod kuće. Onda bi se taj neko začudio, a M. bi bilo malo smešno.

Saturday, August 9, 2014

Kada pokisne tviterašica