Friday, February 27, 2015

Mirisalo zlato na tamjan

1968. godina je zamirisala pobunom. Godina kao da je postala ostrvo u istim godinama, ponavljanja. Miris, zlato i tamjan. Slobodan je Novak. Ja sam slobodan jer ništa ne znam. U lektiri za školu je i Robinzon Kruso, koji sam tada čitao kao avanturistički roman, a sada kao roman šta možemo da napravimo od svog života. U vreme kada se žiri uplašio romana Kada su cvetale tikve, pa nagradu dao drugom. Neko upozna otok kao kažnjenik, a neko na ostrvu živi kao da je nagrađen. Hrvatski i srpski roman, jer mi se razumemo, ali  ne shvatamo.
Neko živi na moru, na ostrvu, otoku, a ima nas koji živimo u gradovima daleko od morske obale, ne na pjenu od mora, nego tamo gde se morski miris ne oseća, ne čuju talasi, živimo u gradu, a kao da živimo na ostrvu, kao da naš stan u zgradi sa nekoliko spratova zapljuskuje morski talas, iako vidimo da je okolo ulica, trotoar, pa onda tu je druga neka zgrada. I ta druga zgrada je na ostrvu. Nismo samo u zgradi na ostrvu, nego su is spratovi ostrva, i na spratu tih nekoliko stanova su ostrvo do ostrva. U gradovima kao da živimo u arhipelagu tih malih ostrva a ne u zgradama. Ljudi se malo posećuju jer je uvek neka bura između ostrva, nevreme koje njihov brod može da potopi.
Nekada sam živeo u zgradi koja je imala samo dva sprata, onda sam se preselio uveći grad i popeo se više, na šesti sprat. Nekada preko puta zgrade je bio park, sada je druga zgrada. Nekada nisam imao lift u zgradi, sada imam. Nekada sam živeo sa jednom ženom, pa sa drugom u toj zgradi sa dva sprata, sada konačno srećan sa trećom na šestom spratu.
Ogledam se u 1968. godini, ali se ne vidim. Ogledam se u ovom romanu, ali se ne vidim. Ako me vidite javite mi gde sam, nisam sa sobom odavno popričao.
Ostrvo je sinonim za roman. Roman je ostrvo. Pa je svaka biblioteka arhipelag. Zamišljam sebe i Zoe kako poslednje godine života živimo na nekoj obali ili na nekom ostrvu. Ali more ne vidim kao mirno, nego kao uzburkano, umesto vedrog neba, crni oblaci. Zoi se ova slika baš ne dopada, ali meni kao da zaokružuje moj životni put.
Dok se na moru kupamo, oko nas su Česi uznemireni jer im u zemlji kuva. Trupe Varšavskog pakta su ušle u Čehoslovačku, a ja sam gledao uplašene devojčice Čehinje i predložio roditeljima da neku od njih spasemo i povedemo kući. Ne moraju da se vraćaju tamo gde su sada tenkovi.
Premijera filma 2001: Odiseja u svemiru. 2001. moja Odiseja i seoba u Beograd. Napuštam ženu sa kojom više nisam mogao da živim, ali ne i dete. Kasnije sam shvatio da ostavljajući ženu sa detetom, sam napustio i dete, koje me danas tuži i neće da me vidi.
1968. premijera mjuzikla Kosa na Brodveju. Psovka je sastavni deo govora. Golotinja na pozornici. Imao sam kratku kosu, ali sam se borio da je produžim makar za santimetar, vukao je da makar malo padne na uši, kvario frizuru da izgleda kao da je vetar uvek tu. Kasnije uživamo u Formanovoj Kosi. Onda jednoga dana Džon Savidž gostoje kod Ivana Ivanovića i vidim suzu u njegovom oku dok gleda kadrove iz filma Kosa kada kasni na avion u kom odleće njegov drug na ratište.
1968. studentske demonstracije. Kasnije i Tito rekao da su studenti u pravu. I tako ih pobedio. Uvek pobediš nekoga ne kada mu govoriš da greši, nego kada mu kažeš da je u pravu.
Eksplozija bombe u bioskopu 20. oktobar koji danas ne radi kao da je pala bomba na njega. Onaj ko je podmetnuo bombu osuđen i ubijen nakon 10 godina, jer je pravda spora. Onaj ko je zatvorio bioskop nije osuđen. Bioskopi umiru, ali se rađaju neki drugi. Bioskopi su ostrva na kojima se dešava nešto nigde viđeno.
Osnovana je kompanija Intel koja je pionir računarstva i najpoznatija je po proizvodnji procesora. Procesor je ostrvo na koji staje sve više i više, mali univerzum.
Žaklina Kenedi, udovica ubijenog predsednika Kenedija se udala za grčkog brodovlasnika Onazisa, jer ne može čovek da bude sam na svom ostrvu.


 

Thursday, February 26, 2015

Ako si uhvatio nešto u mrežu, ne raduj se, za svakog ima mreža

Sve ima svoju mrežu, koja se ne vidi, mrežu da uhvati nešto u nju. Jutro ima mrežu, pa nas uhvati pospane da se sa danom borimo. Noć ima mrežu, uhvati nas svojom tajnom, mrakom, dubinom, skrivanjem onoga što je po danu tako vidljivo. I Erih Koš ima svoju mrežu u koju hvata knjige. Objavljivao je svoja dela pod pseudoninom E. Minić. Kao što ja pišem pod Zoin Mihailo.
Nekoga uhvate reči u mrežu pa piše kao da ne može bez pisanja. Nekoga uhvati izgovorena reč u mrežu, pa uvek nađe nekoga da mu nešto kaže, pa govori kao da ne može da stane.
Imati kita za kućnog ljubimca za mene je bio izazov. Bio mi je potreban je ogroman prostor, bazen u kome može da se kupa stotinu dece. Imati za ljubimca najveću životinju koja je ikada živela na Zemlji. Ja sam voleo mleko, ali ipak nisam mogao da popijem 400 litara dnevno. Da sam imao kita zvao bih ga Mali Mak.
1967. je objavljen Markesov roman Sto godina samoće. Zanimajući se za seks, naziv romana smo promenili u Sto godina samo 'oће, misleći da znamo kao izgleda žena koja neprekidno hoće. Pronađena je Muška voda pod Konjuhom kod Kladnja. Nismo je pili, ali smo osećali muškost ma šta jeli i pili, i kad ne bi jeli.
Bežeći iz jedne mreže upadamo u drugu. Neko upozna zakone mreže i hoće da postane njihov vladalac. Drugi neko kada ih upozna hoće da ih razbije, iseče na komade. Treći neko se pomiri sa sudbinom govoreći da je mreža jača od njega i da on tu ništa ne može.
Od svih mreža, najbolje hvataju mrežaste čarape. Prvo pogled. Mrežaste čarape moja majka nikada nije nosila, ali su nosile nečije majke. Na mrežastim čarapama se najlakše vidi kada su pocepane. Mislim da žena lakše zaplače kada joj se pocepaju mrežaste nego neke druge čarape. Ili su žene koje nose mrežaste čarape - takve.
Kada sam kao dečak sa tečom išao u ribu pitao sam ga zašto ne nosimo mrežu. Nosili smo desetak štapova. Nije u redu da budemo pametni sa mrežom. Ovako se sa svakom ribom nadmećemo, nadmudrujemo. Teča upeca iskusnu ribu, za mene su bile one neiskusnije. Jednom smo toliko ribe doneli kući da je majka rekla: Kao da ste lovili mrežom.
Nikada nisam igrao fudbal dobro, ali sam imao loptu, pa su me uvek uzimali u tim. Mali golovi, ili golići su imali krpljene mreže, nekoliko puta, nebrojeno puta. Oni koji bi izgubili meč krpili bi obe mreže.




Tuesday, February 24, 2015

Možda se Premijer promenio, ali meni je Vučić isti.

Ne umarajte Premijera sa svojim problemima, nije mu lako sa problemima koje ima Vučić.

Nijedan život nije kratak kao što smrt ume da bude kratka.

Ako Premijer nešto kaže, Vučić iz predostrožnosti ćuti.

Smrt nas teši da je dobro dok je ima, jer kada nje nestane nestaće i smisla života.

Uskoro će sve stvari koje imamo biti povezane preko Interneta. Mi ćemo da se isključimo i konačno počnemo da živimo.

Dan žalosti u Srbiji samo kada naši radnici poginu u inostranstvu, mada bi svaki dan trebalo da bude dan žalosti kada neko mlad ode preko.

Slika koju iz Srbije šaljemo u svet je 3D. Dajte Dajte Dajte.

Obnovili bismo mi sve posle prošlogodišnjih poplava, ali smo čuli da će ih opet biti, pa da ne trošimo bez veze pare.

Možda se Premijer promenio, ali meni je Vučić isti.

Neke od putnika u gradskom saobraćaju majka bi valjalo i danas da kupa iako imaju dosta godina. Dok ih je kupala, mirisali su.

Da je Đinđić živ bilo bi najbolje za njega i njegovu porodicu. Za nas, naravno, ništa nije dovoljno dobro dok ga imamo.

Vlast samo koristi trikove iz ljubavnog života naroda. Bolje je lagati da je sve u redu, nego priznati da je ljubavna veza već pukla.

Neprijatelj u Srbiji ne spava. On se lepo provodi.

Primitivizam će ostati da živi u Parlamentu. Živimo u doba stranačkog primitivizma.

Kada ljut vlast gađaš cipelom, vlast izjavi da narod nije bos.

Menadžeri Železare radiće pod nadzorom Vlade. Koja radi bez nadzora.

Premijer ne mora da ide na odmor, ali Vučić mora odmah da ode, bez odlaganja.

Nemojte nikome govoriti da je idiot. Sem ako niste Dostojevski.

To što je nekada obećavao Vučić pre dolaska na vlast nije ni blizu onoga što obećava Premijer da bi ostao na vlasti.

Premijer se ne meša u rad medija jer mediji rade baš po volji Vučića.

2008: U PONOĆ POČINJE PREDIZBORNA TIŠINA 2015: Izborna kampanja i dalje traje. Vlast najviše obećava šta će da uradi kada pobedi.

2008: AVALSKI TORANJ BIĆE IZGRAĐEN DO KRAJA GODINE 2015: U KNEZA MILOŠA IZGLEDA KAO DA JE BOMBARDOVANJE BILO JUČE.

San svakog stanovnika Srbije je da ne živi u siromaštvu nego u Srbiji.

2008: JANUARSKI ČEK ZA PENZIONERE U SRBIJI VEĆI 11 ODSTO 2015: Penzija je povećana iako je smanjena.

2008: FORMIRANA RADNA GRUPA ZA EDUKACIJU U KULTURI I MEDIJIMA 2015: Čim se radna grupa bude edukovala, preći će na edukaciju naroda.

2008: U SRBIJI GODIŠNJE 1.500 ŽENA OBOLI OD RAKA GRLIĆA MATERICE 2015: Nekontrolisane siledžije ubijaju, ali nekontrolisane žene - više.

2008: PROSEČAN ČOVEK SLAŽE 88.000 PUTA U ŽIVOTU 2015: Prosečan premijer isto toliko, ali za vreme mandata.

2008: PRVA 204 PASOŠA ZA NAJZASLUŽNIJE GRAĐANE SRBIJE 2015: Nakon davanja danas oduzimanje pasoša. A, kakvi su građani pokazaće istraga.

Naši poslanici se neće udarati čekićem kao što su se udarali turski. Naši poslanici ne mešaju profesionalno i poslaničko zanimanje.

Počnite od danas novi posao. Gledajte svoja posla. Kada mi gledamo vaša posla, a vi naša, ne daje dobre rezultate.

Na kraju mandata će Predsednik dodeliti orden Tomislavu Nikoliću koji je dodelio najviše odlikavanja.

Udaje se Lejdi Gaga. Da li će muž da joj dozvoli da i dalje peva?

Monday, February 23, 2015

Život Derviša i život smrti

Nijedan život nije kratak kao što smrt ume da bude kratka.
Četiri godine pisan roman, jer romani vole da se igraju sa svojim piscima, da ih muče, postavljaju pitanja bez odgovora. Derviš i smrt. Tri najveće nagrade dobio: Ninovu, Njegoševu i Goranovu. Kada ti brata pošalju na Goli otok, ti zaviriš u XVIII vek da se obračunaš sa svim demonima koji su te presretali na putu, uvukli se u ranac koji nosiš i otežavali ga, uvezali se u cipelu umesto pertle i vezali se između cipela, bili stolnjak na stolu sa kog si jeo. Na papir kada preneseš teret koji nosiš, papir to lakše nosi. Kao da olakša ili kao da ispari težina da nas zavara da je lako ono što se vidi, da je pitko ono što se pročita. Zato se i ne treba mučiti kod pisanja nego samo pisati. Neka se muči papir i pero, a ne mi koji smo posrednici.
Meša Selimović rođen u Tuzli u kojoj sam ja služio vojsku pretposlednje decenije XX veka. Kada su u vojsku išli sa svih strana zemlje i oni najmlađi i mi najstariji sa skoro 27 godina. U svakoj jedinici se šarenelo i zbog toga bilo lepo i za dugo sećanje.
Potiče iz muslimanske porodice, a po nacionalnosti je Srbin.
Tabla na zgradi u kojoj je stanovao. Poštanska marka iz 2010. godine. Spomenik u Tuzli.
Pisac koji dobije nagradu do nagrada sa imenom pisca.
Da li želimo da zaboravimo ono što smo bili? Prva žena, druga žena, dete sa drugom ženom. Upadnemo u zamku da je dobro da zaboravimo, a sa zaboravom sve izgubimo, pa onda tražimo što je nestalo i nalazimo i ono što nismo tražili.
1966. godina počela u subotu. Lepo za državni udar, naročito ako ste u Cetralnoafričkoj republici.
Napravljena Beogradska autobuska stanica sa koje sam se vraćao u rodni grad sa studija ekonomije. Uvek mi je smrdelo i na prilazu stanicu, dok sam kupovao kartu, ulazio u autobus i muka u autobusu ma kako novi bili, stavljao papir do stomaka, ali sam osećao sve mirise oko sebe i muka mi je bilo. Nisam mogao da pobegnem od mirisa. Neke putnike majka treba da kupa iako su odrasli, jer dok ih je majka kupala oni su mirisali.
Džon Lenon izjavio da su Bitlsi popularniji od Isusa, a kasnije se izvinio, mada je i dalje isto mislio. Sreli su se Joko Ono i Džon Lenon kao što neko sretne Isusa kada se rodi a neko kada sretne nekoga.
Kada sam počeo da pišem roman prva rečenica je bila: "Već 9 godina M ima 9 godina." Danas M već 14 godina ima 9 godina i ništa se nije promenilo. Dugo pišem roman, ali ga sada završavam.
2004. godine roman Derviš i smrt izašao u 150.000 primeraka i prodavao se na kisocima isključivo uz Večernje novosti, za 250 dinara, štampan u Španiji, jer se u Srbiji knjige štampaju u malim tiražima, pa nijedna štamparija ne može da odgovori zadatku koji je preobiman.
Kada bih umeo da napišem knjigu koju bi Zoe pročitala u jednom dahu, knjigu koja bi je iznenadila, uzbudila, nasmejala, za koju bi se ponosila što sam je ja napisao, znao bih da nisam uzalud pisao. Ova knjiga će je možda mučiti, ali znam da će je pročitati, jer Zoe kada hoće nešto da završi, ona završi.
Ispovedam se o sebi onoliko koliko mi dozvoljavaju pisci i njihova dela o kojima pišem. Počinjem svoju priču, pričajući o svima, pa i o meni.
Ništa nije prolivena krv, potoci krvi, tek proliveno mastilo po papiru je trag koji ostaje. Izgubljeni brat koji se rodio prerano u 7 mesecu, po mišljenju moga oca je i danas živ jer je otet iz bolnice, prodat nekome ko nije odavde, ko je došao i otišao, a mojoj majci je rečeno da se dete, zato što je bio 7 mesecu, rodilo mrtvo, što majka i danas preživljava. Brat sada govori možda drugim jezikom, ali nadam se da živi dobro, možda je pisac i piše kako negde ima brata koji govori drugim jezikom. Zna da nas ima dvojica jer mu neko fali u duši.
Smrt nas teši da je dobro dok je ima, jer kada nje nestane nestaće i smisla života.
Obale su tu da se na njih naslone mostovi, zbog onih koji bi da pređu sa jedne obale na drugu, ali ima onih koji plove rekom, morem i plaše se obale, pa se od obale odvajaju čim im brod to dozvoli. Kao da se plaše da je smrt samo na obali, a znaju da je dno svake reke, mora puno olupina i skeleta.
Najjači su oni koji se sa mnogo smrti susretnu, koji se provuku kao kroz ušicu igle i nastave dalje. Oni kojima su roditelji umrli kao da su odrasli, neko kada je bio mali, neko u godinama, a ja, kome su i danas živi, kao da mogu i da ne odrastem, da budem mali, nejak.
Život se uvek piše kao život, ali se nekada čita kao život, a na kraju uvek kao smrt.


Sunday, February 22, 2015

Gotov je, jer ništa nije gotovo

"Gotov je" nekada parola pored koje su sve ostale bile blede.
Danas  je postala samo poziv na ručak: "Gotov je prazan pasulj, vreme je da se jede."
"Gotov je" nekada simbol po kom smo bili poznati i na kraju sveta.
Danas samo vest: "Gotov je rekontruisan Geozavod i u njemu Beograd na vodi, ali maketa."
"Gotov je" bio je pozdrav za dobro jutro i laku noć.
Danas samo: "Gotov je Južni tok, ali samo jedan var", tandara broć.
"Gotov je" nadanje da će sve biti bolje i veće, na koje su svi pali kao zrelo voće.
Danas samo: "Gotov je plan za bolje sutra, penzije i plate ćemo da vam smanjimo, ali će one da porastu", jer tako statistika hoće.
"Gotov je" bila je peć u koju smo bacali sve što je loše.
Danas: "Gotov je tender za železaru koju niko neće, pa ćemo da je i dalje ložimo našim parama", što je okruglo pa na ćoše.
Sa "Gotov je" nekad sam hrabrio tebe, a mene ti.
Danas ne znam da li je gotov on, ili mi?

Wednesday, February 18, 2015

Svi smo mi Kiklop iako imamo dva oka

Vi koji volite da zažmurite na jedno oko. 1965. dobro jutro, dobar dan, laku noć. Zagreb u Beogradu. Ninova nagrada u rukama Kiklopa koji je ocenjen od Jutarnjeg lista kao najbolji roman hrvatske književnosti XX veka, a glasali su istoričari i teoretičara književnosti, glumci, reditelji, aktivisti, povjesničari, sociolozi, umetnici, političari, teolozi, prevooci, urednici i izdavači. Od romana film napravljen i TV serija. Prvo izdanje romana štampano je u Beogradskoj Prosveti na ćirilici. U Jugoslaviji je lako bilo da hrvatskom piscu postane poznat u Srbiji, pa tek onda u Hrvatskoj. Kao što sam prve knjige Mome Kapora čitao u izdanju hrvatskih izdavača, pa tek kasnije srpskih. Tako mi je želja da svoj roman prevedem na sve svetske jezike, pa da vidimo ko će prvo da ga "pročita". Da li mi, Makedonci, Slovenci, Japanci, Šveđani.
Ne mogu da pišeo o kafani jer u kafanu odlazim samo da jedem, prestao sam da pijem, i ne gledam ljude oko sebe, a sa njima i ne pričam.
Ulica je već nešto drugo. Ali idem samo osvetljenim ulicama, ne zalazim u nepoznate, a kada se u nekoj od takvih nađem, osećam se loše, tražim izlaz a ne tražim izazov. Skupim se, unervozim. Ne jurim za avanturom nego od nje bežim, mada znam da bi svaka bila odlična materija za roman. Radije bi da zamišljam šta bi moglo da se desi humorno, sladunjavo, bljutavo, tragično, neočekivano, nego da isto doživim. Tako se lišim i erotike, ali i bola koji samo čekaju da nanesu oni koji te omirišu da nisi iz njihovog kraja, oni koji čekaju da ih pitaš, da bi te poslali još u veću rupu, još u dublji lavirint. Stvarnost je nepodnošljiva i kao takva lako se pretvara u humor, ali kod mene se pretvara u strah koji blokira.
Ja sam kao Melkior Tresić dezorijentisan, jer sam više pisao u sebi sve do 59 godine kada sam seo da nešto napišem i na papiru ili u elektronskom obliku.
Nisam rođen na ostrvu, ali sam u svojim seobama uvek zamišljao da poslednje godine života provedem na ostrvu ili makar na obali mora. More je dobro za odlazak. Ne moraju da te sahranjuju, možeš ribe da nahraniš. U čamcu umesto u kovčegu, talasi te nose, sve dok se čamac ne prevne i onda si na meniju ribama.
Romanu iz sadašnjosti neću dati ime iz grčke mitologije, niti iz daleke budućnosti.
Svi smo mi Kiklop iako imamo dva oka, jer na jedno uvek zažmurimo kada treba da vidimo, da sagledamo iz svih uglova.
Restoran brze hrane nazvali Kiklop. Zašto ne - Ki-Klopa, klopam, klopaš. Nisam čuo da je neka izdavačka kuća dobila naziv Kiklop.
Od knjige koja je dobila nagradu, do nagrade Kiklop, kao priznanje književnoj produkciji, autorima i to sve u 13 kategorija.
Strpljivo pišem slovo po slovo, red po red. Što sam strpljiviji reči se lakše kotrljaju.
Naivno je biti dobar, ali ja volim da budem naivan. Iz dobrih ću tako dobiti dobro, a iz loših, oni će dobiti po nosu. U drugom razredu osnovne svakoga dana sam donosio u školu karamele. Kada su me prozvali karamela, prestao sam da ih donosim.
Nisam imao visinu za košarkaša, ali sam znao da je Radivoje Korać dao 99 koševa Asviku iz Stokholma u Hali sportova na sajmištu. Iste godine smo iz porušene zgrade uzeli grede i daske i u dvorištu napravili koš. Nisam ni morao da igram, ali sam ga svakog dana sa prozora na drugom spratu gledao. Da nije bilo mene ni njega ne bi bilo.
Nesvrtani se sastali u Beogradu. Ja sam bio nesvrstan jer se nisam uklapao u grupe.
Velike poplave u zemlji. Ako voda dođe do drugog sprata zgrade ićićemo čamcem u grad na korzo. Nećemo se šetati nego kružiti čamcima.
Denominacija dinara, pa 100 starih postaje jedan novi. Ja ne dajem stare pesme za nove, stare drugove za nove, stare babe i dede za mlade babe i dede.
Na Zemlji ima 3.334.874.000 stanovnika, i veoma sam srećan što kao učenik drugog razreda to mogu da izgovorim i razumem. Zamišljam kako se tih tri milijarde ljudi drži za ruke i pravi lanac. Ljudski lanac koji bi mogao da se vidi sa neke zvezde.
Rodio se Vladimir Arsenijević koji će 1994. da dobije Ninovu nagradu za roman U potpaljublju.
Za kiklopa čovek ima previše očiju, kao što za jednu stonogu ima premalo nogu.

Tuesday, February 17, 2015

Tajna je to što se manje ljudi udavilo u moru nego u baricama

Pisanje je tajna, a ne napisati još veća. Tajne. Treći put Ninovu nagradu dobija jedan autor. Oskar za Oskara. Treća knjiga tetralogije Robija. Oskar jedini do danas. To je jedna tajna. U sabranim delima Tajne su šesnaesta knjiga po redu. Knjige na Kupindu sve imaju neku posvetu. Može knjiga od posveta da se nepiše. Svaka posveta krije tajnu. Knjige prodaju oni koji tajne posveta ne znaju.
Preskačem dane kao barice. Preskačem mesece kao reku. Godinu preskačem kao jezero, ali ne mogu da ga preskočim, upadam u vodu. Ako ne mogu da preskočim, mogu da preplivam. Tajna je to što se manje ljudi udavilo u moru nego u baricama.
Te 1964. sudarili su se vozovi. Uvek sam voleo vozove i pitao kao dete ako se danima voziš vozom da li može da se dođe do kraja sveta. Dobio sam igračku voz sa šinama koje voz vrte u krug. Kada mi dosadi da se voz kreće ukrug stavim nešto na prugu i voz ispada iz šina. Tada postaje interesantno. Tajna je gde je sada taj voz. Samo se jednog dana izgubio. Mislio sam da roditelji kriju igračku koja mi dosadi. Da će jednom da se pojavi i da me iznenadi kao nova igračka. Ali voz se nije pojavljivao. Kada bi se danas 2015. godine pojavio, platio bih ga kao da je od zlata napravljen.
Ujednile su se zemlje Tanganjika i Zanzibar i nastala Tanzanija. Tajna je zašto se zemlje udružuju, ali još veća zašto se rasturaju. Nikada nisam mislio da zemlja u kojoj živim može da se raspadne. Ali sam uvek voleo globus celog sveta, nego kartu na kojoj je prikazana jedna zemlja i one koje je okružuju.
Tvorci programskoj jezika BASIC su pokrenuli prvi program. Dvadesetak godina kasnije pisao sam knjige u Amiga BASIC-u i počeo da zarađujem svoje prve pare. BASIC pare, bazne pare.  BASIc je imao svoje tajne, ali ko ih je otkrio mogao je da piše programe koji su radili nešto kao da rade nešto tajno.
Počele su demonstracije protiv rata u Vijetnamu. Kada sam rekao roditeljima da idemo u Ameriku da protestujemo rekli su da je daleko. Onda sam rekao da ovde protestujemo. E, ovde je bilo preblizu.
Zabranjem je slovenački časopis Perspektive jer je kritikovao sbirokratiju, samoupravljanje i zagovarao višepartijski sistem. Ono što nam danas izgleda nespojivo u perspektivi se spaja ma koliko ovde izgledalo blizu.
U drugom razredu osnovne škole učitelj Milenko Tošić traži da otkrijem tajnu o devojčici Ireni. Neću da otkrijem i dobijam šamar. On ima dva, tri metra, ja se smanjio, ali se smanjila i tajna u meni. Posle je Irena otišla u Indiju, a ja sam zaboravio tajnu. Postala je tajna i za mene.
Postavljen kamen temeljac za hidroelektranu Đardap i sa naše i rumunske strane. Kasnije otac radio u firmi koja distribuira električnu energiju. Narod je prozvao struja. Ima struje, nema struje. Tajna mi je kako to da pritisnem prekidač i sija, pritisnem - više ne sija.
Rodila se Mišel koja će kasnije postati supruga prvog Američkog crnog predsednika Obame.
Rodila se Olja Bećković koja je od 1991. uređivala i vodila Utisak nedelje da bi joj emisija 2014. bila skinuta sa programa B92, kada su drugi hteli da je uređeuju, a Olja vodi.
Rodio se i Boris Dežulović, pisac, za mene satiričar. Jebo sad hiljadu dinara. 
Sovjeti su ka Mesecu lansirali automatsku stanicu Luna 9 koja je emitovala prve TV snimke sa Meseca. Otac je pravio snimke fotoaparatom uvek kada bismo otišli negde, i oni koji su uspeli postajali su male fotografije. Ali nikada sa Mesecom u pozadini.






Monday, February 16, 2015

Tvitoizmi: Pričam ti priču, kao nastavak izborne kampanje

Premijer je kao Šeherezada. Svakoga dana nam priča po jednu priču. Oni koji slušaju, misle da su živi.

Jorgovanka za mesec dana zaradi ono što ne može prosečan Jorgovanko za godinu dana.

U Sloveniji je prosečna plata 1005 evra. kao i kod nas, kad je evro bio 40 dinara.

Merkel: Primirije u Ukrajini se uglavnom poštuje. Oni koji su za vreme primirja poginuli uglavnom više nisu živi.

Veliki broj škola u Srbiji nosi ime Radoja Domanovića. U njima se školuju budući pravnici, ekonomisti... Nekada zaluta i budući satiričar.

Železara je kao i devojka koja se nudi za udaju. Može da bude kakva se samo poželeti može, ali je svi gledaju kao da je trudna.

Epl radi na svom elektromobilu. Do danas smo se vozili i vozimo se u Bubi, ali u budućnosti ćemo moći i u Jabuci.

Danas sam saznao da sam majmun u kineskom horoskopu. Ali zar svi nismo? Makar ponekad u životu.

Nemamo ambasadora u Nemačkoj. Štedimo novac poreskih obveznika i živce premijera.

Na današnji dan se rodio Radoje Domanović Blago njemu, on je video da je vođa slep.

Lepo je ovakav dan provesti u prirodi. Zato na svoj kompjuter stavite pozadinu punu sunca, osmeha, vedrog neba.

U našim novčanicima nisu najvrednije, ni pare ni kartice, nego slike onih koje volimo. I slike koje si nam naslikali oni koji nas vole.

Dimitrije Davidović pisac Sretenjskog ustava je bio nestranačka ličnost. Što je danas nezamislivo. Ili ako je zamislivo, smenjivo je.

Dimitrije Davidović pisac Sretenjskog ustava. Danas je kuća u kojoj se rodio u Srbiji, koja je valjda samostalna.

Kako stoje stvari sa doktoratima izgleda da ih je teže oboriti ih nego napisati.

Bil Gejts nam poručuje da ne moramo da se plašimo vlasti veštačke inteligencije. Mi samo strahujemo od vlasti bez inteligencije.

Za Dan zaljubljenih Ona njemu Afričku šljivu On njoj šljivu ispod oka.

Među 15 mesta sa najčistijom vodom na svetu nema nijednog iz Srbije. Izgleda da nismo čisti.

Krijemo se na Tviteru jer smo kao mali voleli da se igramo žmurke.

Vlast se zadužuje kao da će neko drugi da vraća dug. Zato ćemo ih ponovo izabrati da vrate sve što su uzeli.

Poplave će još dugo pretiti Srbiji. Kao i ljudi koji nas od poplava neće štititi da bi nas iz poplava spasavali.

"Nemoguće je" se lako rešava pravopisno. Odvojiš ne i ubaciš zarez. Ne, moguće je.

Oni koji su se plašili petka 13. još više će se plašiti Dana zaljubljenih.

Svaka čast Premijeru što trpi Vučića.

Zašto narod sluša vođu? Zato što ne radi. Kada bi radili i narod i vođa, čuli bi se nabolje.

Vladar koji ne može da podnese smeh svoga naroda, ni suzama ne veruje.

Ma šta mi napisali na Tviteru, oni koji čitaju će pročitati na svoj način.

Ko kaže da mediji u Srbiji nisu slobodni. Kada je Krstić došao u Srbiju mogli ste da ga hvalite. Sada možete da ga kritikujete i više od toga.

Na osnovu kog principa Predsednik dodeljuje odlikovanja? Valjda Gavrila. Jer ostali principi teško prolaze.

Posao može da nas ubije. Ali prvo moramo da ga imamo.

Uvek kada sam gledao čašu koja je do pola puna, do pola prazna, video sam duvača stakla kako je pravi i smeje se.

Svakog putnika na kraju sveta čeka jedna cipela koju je ostavio putnik koji je otišao na drugi kraj sveta.

U Srbiji prošle godine prodato 19.300 automobila. U Sloveniji 61.000. U Hrvatskoj 34.000 Krenulo nam, ali peške.

Nije bitno ako nam brod potone, mi ćemo ga u našoj železari istopiti i napraviti još lepši i veći brod.

Cenjeni lingvista Ivan Klajn došao na Tviter. Kada je pročitao par tvitova, odustao je od tvitovanja.

Vreme je za nove izbore, ali ne u državi. Nego u našim životima. Kada mi izaberemo nešto novo, staro može da zakazuje izbore - izgubiće.

Elektroprivreda nije na prodaju. Sem ako se ne planira da svi dobijemo električne stolice.

Promenila se imovina Nikolića, Dačića.... Lako je imovini onih na vlasti, ova naša se umrtvila, neće da mrdne. Promeni se, kažemo. Ona neće.

U konclogorima gas je bio besplatan. Ali se plaćao životom. Svi ostali gasovi moraju da se plate. Srećom - parama.

Zar tim premijera nije konsultovao Ustavni sud za smanjenje penzija? Izgleda da su pitali samo Aleksandra Vučića.

U Srbiji se rodi 65.000 dece, što je malo jer umre 100.000 stanovnika. Dobra je samo ona vlast pod kojom se rodi makar 100.001 dete.

Gering: "Obrazovanje je opasno jer svaka obrazovana osoba u budućnosti postaje neprijatelj." Srećom naši obrazovani ljudi odlaze iz zemlje.

Volim ukrštene reči. Ako nema rešenja vodoravno, ima uspravno. Ako nema ni uspravno, ima na kraju enigmatike u rešenjima.

Gladan sam najmanje hleba

Već godinama pišem knjigu, knjige u glavi. Zaboravljam, pa ponovo pišem menjajući i rečenice i slova i radnju, brišući sve što sam napisao, zaboravljajući sve što mi je palo na pamet. Ono što sam zaboravio nije ni važno. Ono što sam promenio i trebalo je da promenim. 
1963. Oskar Davičo dobija drugu Ninovu nagradu za roman Gladi. Žiri je na velikoj muci, jer treba da izabere jednu od dve Davičove knjige. Davičo se takmiči sa sobom. Gladi je pobedila, poraženo je Ćutnje. Daviču je 54 godine, ja danas imam više, a nisam još dobio nijednu nagradu, jer nisam napisao nijednu knjigu. Gladan sam svega, ali najmanje hleba. Gladan sam vedrog neba, snega u ruci, igranja sa drugom decom.
Gladi je objavio Nolit 1963. godine. Čiji je vlasnik danas Veterinarski zavod, koga je prethodno preuzela tekstilna firma Zekstra. Tamo gde su nastajale knjige sada nastaju krpice.
Dok smo gladni postojimo. Kada se napunimo stomak, mozak samo može da sanja da bude gladan. Kada nahranimo mozak stomak sve može da svari.
Vraćam se nenapisanoj knjizi, koja je sve veća, ali ona je u elektronskom obliku. Ne mogu da je odložim na policu. Samo zatvaram dokument, a fascikla u kojoj su poglavlja je kao police sa knjigama i isključujem kompjuter. Gladan sam praznih strana, a prostora na disku ima za sva dela koja će biti napisana do 25 veka.
Dok pišem osećam da je papir gladan i da sve što otkucam primi. Pisanje i nije teško, nikada nisam napisao ono što nisam hteo.
Te, 1963. sam pošao u školu Vuk Karadžić koja je kasnije postala galerija. Učionica je bila dugačka 63 koraka, a kraća strana je imala 43 koraka, moja koraka. Svako je merio na svoj način, pa je izgledalo kao da svaki đak ima neku svoju učionicu. Bilo je i đaka koji su se zabrojali i onih koji nisu znali da broje. Najviše onih koje nije interesovalo kolika je učionica. Većini je bila suviše tesna, zato iz nje nakon završetka časa istrčavaju napolje. Danas samo u mislima izlazim iz učionice, iz škole, ali nikada ne istrčavam. U istu školu nije pošla moja ćerka M, jer je njena majka želela da naše dete ide u njenu školu koja je bila nekoliko kilometara daleko. Jedan od razloga je i taj što je mojoj školi vladao blud i nemoral, učitelji su bili nikakvi, i još mnogo drugih netačnih razloga.
1963. je donet novi Ustav pa je ime zemlje u kojoj živim prvi put promenjeno. Više nije bila FNRJ nego SFRJ. Nismo se pometili sa mesta, a već smo živeli u nekoj drugoj zemlji. Republike su postale socijalističke, da bi kasnije postale države.
Zemljotres je pogodio Skoplje. Staro Skoplje će se graditi naporima i parama svih nas. Dobro, ja nisam imao velikih para, ali sam želeo sve iz svoje kasice da dam da se nekom mom drugu, bratu u Skoplje, makar kupi knjigu, da može da je čita dok mu se pravi kuća.
Nama nisu ubili predsednika Tita, ali su u Americi ubili Kenedija. Ne znam zašto su se svi ponašali kao da je Kenedi naš predsednik. Kažu da ga je ubio neki Harvi Osvald, koga je kasnije u policijskoj stanici ubio neki Džek Rubi, vlasnik noćnog kluba.
Rodio se Dejan Ristanović koji je bio začetnik računarske štampe u SFRJ, koji je i danas urednik u PC PRESS-u, račuraskom časopisu u kome sam nekada objavljivao reklame o novim knjigama koje sam objavljivao. Danas mi je želja da od časopisa dobijem nagradu za sajt godine u akciji Najbolje online stvari u prethodnoj godini. Ali sajt još nisam promenio. Već nekoliko godina je isti. Isto nikome nije interesantno.



Friday, February 13, 2015

Zastave čovekove

Ako država ima zastavu, i partija i fudbalski klub, zašto nema čovek, ti, ja?
Svako slovo ima svoju državu ili države, koje imaju svoje zastave, ali nema država na Ć, NJ, LJ, Ž, Đ. Vreme deljenja se nastavlja, pa nije nemoguće da će i ova slova da dobiju svoje države i svoje zastave.
To parče tkanine na jarbolu je najlepše kada duva vetar, ali ne onaj koji može da je pocepa.
Rimljani su počeli, jer su legije morale da se razlikuju.
Veksilologija je naučno proučavanje zastava. Najtužnija zastava je ona na pola koplja. Tužno je i kada neko svoju zastavu okrene naopako, a ne zna da je okrenuo.
1962. godine imam 6 godina pa sam za svoj rođendan 6 traka zakačio za štap. Bila je to moja prva zastava. Vetar je duvao tako jako da sam uživao kao nikada do tada.
Miroslav Krleža dobija Ninovu nagradu za prvu knjigu Zastava, a bilo ih je 5. Te 1962. Krleža ima 69 godina i stariji je od mene danas. Ko još piše knjigu od 500 strana, pet knjiga koje imaju 1826 strana kao izdanje Naklade Ljevak. Nolitovo izdanje od 1969. je objavljeno ćirilicom.Na Kupindu se prodaju pojedinačne knjige, a jezik kažu da je srpski. Mladi prodaju biblioteke roditelja i misle da sve što je napisano ćirilcom je na srpskom jeziku. Čak i Krleža.
Ne Zastava, nego Zastave, sve na jednom mestu, pokrenute vetrovima, smirene u uglu, zadrhtale od pogleda, neuhvatljive, zastave koje u sebi skrivaju hiljade, miliona duša, samo ako hoćeš da slušaš, gledaš i priznaš.
Kada mašeš zastavom u dvadesetoj, to radiš drugačije, nego kada je uzmeš, jedva podigneš i počneš da mašaš u sedamdestoj.
Imam ja još godina do 69 ako je samo živeti, ali i nemam ako je pisati, pisati i pisati. Jer kada počneš da pišeš, onda vreme počinje drugačije da teče. Kao da reči umotavaju vreme u sebe i kradu ga, kao crna rupa.
Napraviću zastavu plave boje za prvi roman i svaki od romana će dobiti svoju zastavu.
Sećam se čoveka koji se popeo na krov zgrade i mahao zastavom. Bio je ljut i niko nije mogao da mu pomogne. Niko, izgleda, nije ni hteo. Ljudi su se okupljali oko zgrade i niko nije odlazio dalje. Tih godina ljudi se slušali druge ljude. Ja sam stanovao u dvospratnoj zgradi, pa se sve lepo videlo. Bio je to otac moga druga sa kojim sam išao u istu školu. Govorio je o lopovima, o onima koji će nam sve pokrasti, a ostati sa nama da nam pokažu na šta su potrošili pare. Onda je skočio sa zgrade. Ali, on nije držao svoju zastavu, nego zastavu tadašnje Jugoslavije. Mogao je da viče i bez zastave, ali je on mislio da će mu zastava pomći da ga shvate ozbiljno. Ništa se nije promenilo. Zastavu je uzeo onaj čija je. Čoveka je odvezao sanitet. Ljudi su još malo pričali i otišli.
Zastave su počele da se pojavljuju u časopisu Forum, dok moj roman nastaje na blogu Svet koji se menja. I moja verzija knjige u blogu se razlikuje od one objavljene u knjizi. Razlike koje postoje su: pravopisne i gramatičke, sadržajne te strukturne. Nikada nisam voleo da se prvo i drugo ne razlikuju. Svako izdanje mora da bude drugačije iako to iziskuje veće troškove za izdavačku kuću. Drugačiji prelom knjige, drugi font. Posebno bih istakao da i knjiga uvek mora da doživi neke izmene od autora. U prvom izdanju ređao bih godine od 1954. do 2015. U drugom bi izabrao drugi princip slaganja poglavlja.
Ako Zastave nisu završen roman, onda ni moj roman o mom životu opisan Ninovim dobitnicima, tek nije završen, jer će i naredne 2015. neko dobiti nagradu za najbolji roman 2014. godine. Što će biti inspiracija za nastavak. Prvo izdanje romana, tako će postati najkraće, sa najmanje strana, najmanje poglavlja.
Mašem zastavom, vama koji dolazite da vidite da li ću da skočim za zgrade.