Vi koji volite da zažmurite na jedno oko. 1965. dobro jutro, dobar dan, laku noć. Zagreb u Beogradu. Ninova nagrada u rukama Kiklopa koji je ocenjen od Jutarnjeg lista kao najbolji roman hrvatske književnosti XX veka, a glasali su istoričari i teoretičara književnosti, glumci, reditelji, aktivisti,
povjesničari, sociolozi, umetnici, političari, teolozi, prevooci,
urednici i izdavači. Od romana film napravljen i TV serija. Prvo izdanje romana štampano je u Beogradskoj Prosveti na ćirilici. U Jugoslaviji je lako bilo da hrvatskom piscu postane poznat u Srbiji, pa tek onda u Hrvatskoj. Kao što sam prve knjige Mome Kapora čitao u izdanju hrvatskih izdavača, pa tek kasnije srpskih. Tako mi je želja da svoj roman prevedem na sve svetske jezike, pa da vidimo ko će prvo da ga "pročita". Da li mi, Makedonci, Slovenci, Japanci, Šveđani.
Ne mogu da pišeo o kafani jer u kafanu odlazim samo da jedem, prestao sam da pijem, i ne gledam ljude oko sebe, a sa njima i ne pričam.
Ulica je već nešto drugo. Ali idem samo osvetljenim ulicama, ne zalazim u nepoznate, a kada se u nekoj od takvih nađem, osećam se loše, tražim izlaz a ne tražim izazov. Skupim se, unervozim. Ne jurim za avanturom nego od nje bežim, mada znam da bi svaka bila odlična materija za roman. Radije bi da zamišljam šta bi moglo da se desi humorno, sladunjavo, bljutavo, tragično, neočekivano, nego da isto doživim. Tako se lišim i erotike, ali i bola koji samo čekaju da nanesu oni koji te omirišu da nisi iz njihovog kraja, oni koji čekaju da ih pitaš, da bi te poslali još u veću rupu, još u dublji lavirint. Stvarnost je nepodnošljiva i kao takva lako se pretvara u humor, ali kod mene se pretvara u strah koji blokira.
Ja sam kao Melkior Tresić dezorijentisan, jer sam više pisao u sebi sve do 59 godine kada sam seo da nešto napišem i na papiru ili u elektronskom obliku.
Nisam rođen na ostrvu, ali sam u svojim seobama uvek zamišljao da poslednje godine života provedem na ostrvu ili makar na obali mora. More je dobro za odlazak. Ne moraju da te sahranjuju, možeš ribe da nahraniš. U čamcu umesto u kovčegu, talasi te nose, sve dok se čamac ne prevne i onda si na meniju ribama.
Romanu iz sadašnjosti neću dati ime iz grčke mitologije, niti iz daleke budućnosti.
Svi smo mi Kiklop iako imamo dva oka, jer na jedno uvek zažmurimo kada treba da vidimo, da sagledamo iz svih uglova.
Restoran brze hrane nazvali Kiklop. Zašto ne - Ki-Klopa, klopam, klopaš. Nisam čuo da je neka izdavačka kuća dobila naziv Kiklop.
Od knjige koja je dobila nagradu, do nagrade Kiklop, kao priznanje književnoj produkciji, autorima i to sve u 13 kategorija.
Strpljivo pišem slovo po slovo, red po red. Što sam strpljiviji reči se lakše kotrljaju.
Naivno je biti dobar, ali ja volim da budem naivan. Iz dobrih ću tako dobiti dobro, a iz loših, oni će dobiti po nosu. U drugom razredu osnovne svakoga dana sam donosio u školu karamele. Kada su me prozvali karamela, prestao sam da ih donosim.
Nisam imao visinu za košarkaša, ali sam znao da je Radivoje Korać dao 99 koševa Asviku iz Stokholma u Hali sportova na sajmištu. Iste godine smo iz porušene zgrade uzeli grede i daske i u dvorištu napravili koš. Nisam ni morao da igram, ali sam ga svakog dana sa prozora na drugom spratu gledao. Da nije bilo mene ni njega ne bi bilo.
Nesvrtani se sastali u Beogradu. Ja sam bio nesvrstan jer se nisam uklapao u grupe.
Velike poplave u zemlji. Ako voda dođe do drugog sprata zgrade ićićemo čamcem u grad na korzo. Nećemo se šetati nego kružiti čamcima.
Denominacija dinara, pa 100 starih postaje jedan novi. Ja ne dajem stare pesme za nove, stare drugove za nove, stare babe i dede za mlade babe i dede.
Na Zemlji ima 3.334.874.000 stanovnika, i veoma sam srećan što kao učenik drugog razreda to mogu da izgovorim i razumem. Zamišljam kako se tih tri milijarde ljudi drži za ruke i pravi lanac. Ljudski lanac koji bi mogao da se vidi sa neke zvezde.
Rodio se Vladimir Arsenijević koji će 1994. da dobije Ninovu nagradu za roman U potpaljublju.
Za kiklopa čovek ima previše očiju, kao što za jednu stonogu ima premalo nogu.
Ne mogu da pišeo o kafani jer u kafanu odlazim samo da jedem, prestao sam da pijem, i ne gledam ljude oko sebe, a sa njima i ne pričam.
Ulica je već nešto drugo. Ali idem samo osvetljenim ulicama, ne zalazim u nepoznate, a kada se u nekoj od takvih nađem, osećam se loše, tražim izlaz a ne tražim izazov. Skupim se, unervozim. Ne jurim za avanturom nego od nje bežim, mada znam da bi svaka bila odlična materija za roman. Radije bi da zamišljam šta bi moglo da se desi humorno, sladunjavo, bljutavo, tragično, neočekivano, nego da isto doživim. Tako se lišim i erotike, ali i bola koji samo čekaju da nanesu oni koji te omirišu da nisi iz njihovog kraja, oni koji čekaju da ih pitaš, da bi te poslali još u veću rupu, još u dublji lavirint. Stvarnost je nepodnošljiva i kao takva lako se pretvara u humor, ali kod mene se pretvara u strah koji blokira.
Ja sam kao Melkior Tresić dezorijentisan, jer sam više pisao u sebi sve do 59 godine kada sam seo da nešto napišem i na papiru ili u elektronskom obliku.
Nisam rođen na ostrvu, ali sam u svojim seobama uvek zamišljao da poslednje godine života provedem na ostrvu ili makar na obali mora. More je dobro za odlazak. Ne moraju da te sahranjuju, možeš ribe da nahraniš. U čamcu umesto u kovčegu, talasi te nose, sve dok se čamac ne prevne i onda si na meniju ribama.
Romanu iz sadašnjosti neću dati ime iz grčke mitologije, niti iz daleke budućnosti.
Svi smo mi Kiklop iako imamo dva oka, jer na jedno uvek zažmurimo kada treba da vidimo, da sagledamo iz svih uglova.
Restoran brze hrane nazvali Kiklop. Zašto ne - Ki-Klopa, klopam, klopaš. Nisam čuo da je neka izdavačka kuća dobila naziv Kiklop.
Od knjige koja je dobila nagradu, do nagrade Kiklop, kao priznanje književnoj produkciji, autorima i to sve u 13 kategorija.
Strpljivo pišem slovo po slovo, red po red. Što sam strpljiviji reči se lakše kotrljaju.
Naivno je biti dobar, ali ja volim da budem naivan. Iz dobrih ću tako dobiti dobro, a iz loših, oni će dobiti po nosu. U drugom razredu osnovne svakoga dana sam donosio u školu karamele. Kada su me prozvali karamela, prestao sam da ih donosim.
Nisam imao visinu za košarkaša, ali sam znao da je Radivoje Korać dao 99 koševa Asviku iz Stokholma u Hali sportova na sajmištu. Iste godine smo iz porušene zgrade uzeli grede i daske i u dvorištu napravili koš. Nisam ni morao da igram, ali sam ga svakog dana sa prozora na drugom spratu gledao. Da nije bilo mene ni njega ne bi bilo.
Nesvrtani se sastali u Beogradu. Ja sam bio nesvrstan jer se nisam uklapao u grupe.
Velike poplave u zemlji. Ako voda dođe do drugog sprata zgrade ićićemo čamcem u grad na korzo. Nećemo se šetati nego kružiti čamcima.
Denominacija dinara, pa 100 starih postaje jedan novi. Ja ne dajem stare pesme za nove, stare drugove za nove, stare babe i dede za mlade babe i dede.
Na Zemlji ima 3.334.874.000 stanovnika, i veoma sam srećan što kao učenik drugog razreda to mogu da izgovorim i razumem. Zamišljam kako se tih tri milijarde ljudi drži za ruke i pravi lanac. Ljudski lanac koji bi mogao da se vidi sa neke zvezde.
Rodio se Vladimir Arsenijević koji će 1994. da dobije Ninovu nagradu za roman U potpaljublju.
Za kiklopa čovek ima previše očiju, kao što za jednu stonogu ima premalo nogu.
Posts
No comments:
Post a Comment