Nijedan život nije kratak kao što smrt ume da bude kratka.
Četiri godine pisan roman, jer romani vole da se igraju sa svojim piscima, da ih muče, postavljaju pitanja bez odgovora. Derviš i smrt. Tri najveće nagrade dobio: Ninovu, Njegoševu i Goranovu. Kada ti brata pošalju na Goli otok, ti zaviriš u XVIII vek da se obračunaš sa svim demonima koji su te presretali na putu, uvukli se u ranac koji nosiš i otežavali ga, uvezali se u cipelu umesto pertle i vezali se između cipela, bili stolnjak na stolu sa kog si jeo. Na papir kada preneseš teret koji nosiš, papir to lakše nosi. Kao da olakša ili kao da ispari težina da nas zavara da je lako ono što se vidi, da je pitko ono što se pročita. Zato se i ne treba mučiti kod pisanja nego samo pisati. Neka se muči papir i pero, a ne mi koji smo posrednici.
Meša Selimović rođen u Tuzli u kojoj sam ja služio vojsku pretposlednje decenije XX veka. Kada su u vojsku išli sa svih strana zemlje i oni najmlađi i mi najstariji sa skoro 27 godina. U svakoj jedinici se šarenelo i zbog toga bilo lepo i za dugo sećanje.
Potiče iz muslimanske porodice, a po nacionalnosti je Srbin.
Tabla na zgradi u kojoj je stanovao. Poštanska marka iz 2010. godine. Spomenik u Tuzli.
Pisac koji dobije nagradu do nagrada sa imenom pisca.
Da li želimo da zaboravimo ono što smo bili? Prva žena, druga žena, dete sa drugom ženom. Upadnemo u zamku da je dobro da zaboravimo, a sa zaboravom sve izgubimo, pa onda tražimo što je nestalo i nalazimo i ono što nismo tražili.
1966. godina počela u subotu. Lepo za državni udar, naročito ako ste u Cetralnoafričkoj republici.
Napravljena Beogradska autobuska stanica sa koje sam se vraćao u rodni grad sa studija ekonomije. Uvek mi je smrdelo i na prilazu stanicu, dok sam kupovao kartu, ulazio u autobus i muka u autobusu ma kako novi bili, stavljao papir do stomaka, ali sam osećao sve mirise oko sebe i muka mi je bilo. Nisam mogao da pobegnem od mirisa. Neke putnike majka treba da kupa iako su odrasli, jer dok ih je majka kupala oni su mirisali.
Džon Lenon izjavio da su Bitlsi popularniji od Isusa, a kasnije se izvinio, mada je i dalje isto mislio. Sreli su se Joko Ono i Džon Lenon kao što neko sretne Isusa kada se rodi a neko kada sretne nekoga.
Kada sam počeo da pišem roman prva rečenica je bila: "Već 9 godina M ima 9 godina." Danas M već 14 godina ima 9 godina i ništa se nije promenilo. Dugo pišem roman, ali ga sada završavam.
2004. godine roman Derviš i smrt izašao u 150.000 primeraka i prodavao se na kisocima isključivo uz Večernje novosti, za 250 dinara, štampan u Španiji, jer se u Srbiji knjige štampaju u malim tiražima, pa nijedna štamparija ne može da odgovori zadatku koji je preobiman.
Kada bih umeo da napišem knjigu koju bi Zoe pročitala u jednom dahu, knjigu koja bi je iznenadila, uzbudila, nasmejala, za koju bi se ponosila što sam je ja napisao, znao bih da nisam uzalud pisao. Ova knjiga će je možda mučiti, ali znam da će je pročitati, jer Zoe kada hoće nešto da završi, ona završi.
Ispovedam se o sebi onoliko koliko mi dozvoljavaju pisci i njihova dela o kojima pišem. Počinjem svoju priču, pričajući o svima, pa i o meni.
Ništa nije prolivena krv, potoci krvi, tek proliveno mastilo po papiru je trag koji ostaje. Izgubljeni brat koji se rodio prerano u 7 mesecu, po mišljenju moga oca je i danas živ jer je otet iz bolnice, prodat nekome ko nije odavde, ko je došao i otišao, a mojoj majci je rečeno da se dete, zato što je bio 7 mesecu, rodilo mrtvo, što majka i danas preživljava. Brat sada govori možda drugim jezikom, ali nadam se da živi dobro, možda je pisac i piše kako negde ima brata koji govori drugim jezikom. Zna da nas ima dvojica jer mu neko fali u duši.
Smrt nas teši da je dobro dok je ima, jer kada nje nestane nestaće i smisla života.
Obale su tu da se na njih naslone mostovi, zbog onih koji bi da pređu sa jedne obale na drugu, ali ima onih koji plove rekom, morem i plaše se obale, pa se od obale odvajaju čim im brod to dozvoli. Kao da se plaše da je smrt samo na obali, a znaju da je dno svake reke, mora puno olupina i skeleta.
Najjači su oni koji se sa mnogo smrti susretnu, koji se provuku kao kroz ušicu igle i nastave dalje. Oni kojima su roditelji umrli kao da su odrasli, neko kada je bio mali, neko u godinama, a ja, kome su i danas živi, kao da mogu i da ne odrastem, da budem mali, nejak.
Život se uvek piše kao život, ali se nekada čita kao život, a na kraju uvek kao smrt.
Četiri godine pisan roman, jer romani vole da se igraju sa svojim piscima, da ih muče, postavljaju pitanja bez odgovora. Derviš i smrt. Tri najveće nagrade dobio: Ninovu, Njegoševu i Goranovu. Kada ti brata pošalju na Goli otok, ti zaviriš u XVIII vek da se obračunaš sa svim demonima koji su te presretali na putu, uvukli se u ranac koji nosiš i otežavali ga, uvezali se u cipelu umesto pertle i vezali se između cipela, bili stolnjak na stolu sa kog si jeo. Na papir kada preneseš teret koji nosiš, papir to lakše nosi. Kao da olakša ili kao da ispari težina da nas zavara da je lako ono što se vidi, da je pitko ono što se pročita. Zato se i ne treba mučiti kod pisanja nego samo pisati. Neka se muči papir i pero, a ne mi koji smo posrednici.
Meša Selimović rođen u Tuzli u kojoj sam ja služio vojsku pretposlednje decenije XX veka. Kada su u vojsku išli sa svih strana zemlje i oni najmlađi i mi najstariji sa skoro 27 godina. U svakoj jedinici se šarenelo i zbog toga bilo lepo i za dugo sećanje.
Potiče iz muslimanske porodice, a po nacionalnosti je Srbin.
Tabla na zgradi u kojoj je stanovao. Poštanska marka iz 2010. godine. Spomenik u Tuzli.
Pisac koji dobije nagradu do nagrada sa imenom pisca.
Da li želimo da zaboravimo ono što smo bili? Prva žena, druga žena, dete sa drugom ženom. Upadnemo u zamku da je dobro da zaboravimo, a sa zaboravom sve izgubimo, pa onda tražimo što je nestalo i nalazimo i ono što nismo tražili.
1966. godina počela u subotu. Lepo za državni udar, naročito ako ste u Cetralnoafričkoj republici.
Napravljena Beogradska autobuska stanica sa koje sam se vraćao u rodni grad sa studija ekonomije. Uvek mi je smrdelo i na prilazu stanicu, dok sam kupovao kartu, ulazio u autobus i muka u autobusu ma kako novi bili, stavljao papir do stomaka, ali sam osećao sve mirise oko sebe i muka mi je bilo. Nisam mogao da pobegnem od mirisa. Neke putnike majka treba da kupa iako su odrasli, jer dok ih je majka kupala oni su mirisali.
Džon Lenon izjavio da su Bitlsi popularniji od Isusa, a kasnije se izvinio, mada je i dalje isto mislio. Sreli su se Joko Ono i Džon Lenon kao što neko sretne Isusa kada se rodi a neko kada sretne nekoga.
Kada sam počeo da pišem roman prva rečenica je bila: "Već 9 godina M ima 9 godina." Danas M već 14 godina ima 9 godina i ništa se nije promenilo. Dugo pišem roman, ali ga sada završavam.
2004. godine roman Derviš i smrt izašao u 150.000 primeraka i prodavao se na kisocima isključivo uz Večernje novosti, za 250 dinara, štampan u Španiji, jer se u Srbiji knjige štampaju u malim tiražima, pa nijedna štamparija ne može da odgovori zadatku koji je preobiman.
Kada bih umeo da napišem knjigu koju bi Zoe pročitala u jednom dahu, knjigu koja bi je iznenadila, uzbudila, nasmejala, za koju bi se ponosila što sam je ja napisao, znao bih da nisam uzalud pisao. Ova knjiga će je možda mučiti, ali znam da će je pročitati, jer Zoe kada hoće nešto da završi, ona završi.
Ispovedam se o sebi onoliko koliko mi dozvoljavaju pisci i njihova dela o kojima pišem. Počinjem svoju priču, pričajući o svima, pa i o meni.
Ništa nije prolivena krv, potoci krvi, tek proliveno mastilo po papiru je trag koji ostaje. Izgubljeni brat koji se rodio prerano u 7 mesecu, po mišljenju moga oca je i danas živ jer je otet iz bolnice, prodat nekome ko nije odavde, ko je došao i otišao, a mojoj majci je rečeno da se dete, zato što je bio 7 mesecu, rodilo mrtvo, što majka i danas preživljava. Brat sada govori možda drugim jezikom, ali nadam se da živi dobro, možda je pisac i piše kako negde ima brata koji govori drugim jezikom. Zna da nas ima dvojica jer mu neko fali u duši.
Smrt nas teši da je dobro dok je ima, jer kada nje nestane nestaće i smisla života.
Obale su tu da se na njih naslone mostovi, zbog onih koji bi da pređu sa jedne obale na drugu, ali ima onih koji plove rekom, morem i plaše se obale, pa se od obale odvajaju čim im brod to dozvoli. Kao da se plaše da je smrt samo na obali, a znaju da je dno svake reke, mora puno olupina i skeleta.
Najjači su oni koji se sa mnogo smrti susretnu, koji se provuku kao kroz ušicu igle i nastave dalje. Oni kojima su roditelji umrli kao da su odrasli, neko kada je bio mali, neko u godinama, a ja, kome su i danas živi, kao da mogu i da ne odrastem, da budem mali, nejak.
Život se uvek piše kao život, ali se nekada čita kao život, a na kraju uvek kao smrt.
Posts
No comments:
Post a Comment