U vreme kada je JDP dobilo ime, kulturno smo se uzdizali pojedinačno i grupno. Karta za pozorište je mogla da se kupi i preko Sindikata koji je pored polutki nabavljao i karte za pozorište. Bile su one uvek jeftinije od onih koje su mogle da se kupe na biletarnici. I manje firme su mogle da kupe sve karte za jednu predstavu. Na poslu smo se viđali, viđamo se i u pozorištu. Pozorište je bilo dostupno svima koji su hteli da idu. Vremena se menjaju, ali potreba da se napravi subverzija uvek postoji.
Na primer, kroz cene.
Ako mogu gaće da se prodaju sa popustom, zašto ne bi i pozorišna predstava?
Karta od 1200 dinara, 800 dinara se prodaje po 200 i 100 dinara i svi hoće u pozorište. Kupovina bez redova se tako pretvara u kupovinu u redu koji je stotinama metara dug. Od JDP-a do krivine, pa dalje. Ludnica u centru grada, kulturna. Još malo pa nestalo. Repertoar u januaru rasprodat. Za repertoar u februaru prvog dana prodaje karata ludnica, a za sledeći podeljeni brojevi. Onlajn rezevracije u vreme kompjutera ne rade. Rade brojevi. Kao u banci kada dobijete broj da biste uzeli svoje pare sa svog računa, i u pozorištu dobijate broj da uzmete svoju kartu. Nije ni čudo otkud brojevi, jer je banka jedan od donatora i sponzora pozorišta.
Ako mogu da se rasprodaju firme, može i pozorište.
Šta je par miliona gubitaka za pozorište u ova dva meseca rasprodaja zbog sniženih cena karata, važno je da su sale pune i da narod ima utisak da je sve u redu.
Ako već ne može da nam poraste standard i da budu puna pozorišta po regularnim cenama karata, neka budu puna po smešnim cenama.
Mogli bismo i mi izdavači da snizimo cene knjiga koje koštaju po 1500, 2000 dinara na 100 i 200 dinara i sve bismo rasprodali.
Ostali bismo bez knjiga i sa malo para na računima. I uskoro bismo zatvorili svoje izdavačke kuće.
Ali pozorišta su državna, a ne privatna.
Ona se neće zatvoriti ni da karta košta simboličnih 1 dinar.
Jer ćemo sve razlike nadoknaditi svi mi parama iz budžeta. Mi koji idemo u pozorište po regularnim cenama i mi koji uopšte ne idemo u pozorište, da bi išli u pozorište oni koji hoće da stoje u redu i čekaju satima da bi kupili karte po 100 i 200 dinara.
Na primer, kroz cene.
Ako mogu gaće da se prodaju sa popustom, zašto ne bi i pozorišna predstava?
Karta od 1200 dinara, 800 dinara se prodaje po 200 i 100 dinara i svi hoće u pozorište. Kupovina bez redova se tako pretvara u kupovinu u redu koji je stotinama metara dug. Od JDP-a do krivine, pa dalje. Ludnica u centru grada, kulturna. Još malo pa nestalo. Repertoar u januaru rasprodat. Za repertoar u februaru prvog dana prodaje karata ludnica, a za sledeći podeljeni brojevi. Onlajn rezevracije u vreme kompjutera ne rade. Rade brojevi. Kao u banci kada dobijete broj da biste uzeli svoje pare sa svog računa, i u pozorištu dobijate broj da uzmete svoju kartu. Nije ni čudo otkud brojevi, jer je banka jedan od donatora i sponzora pozorišta.
Ako mogu da se rasprodaju firme, može i pozorište.
Šta je par miliona gubitaka za pozorište u ova dva meseca rasprodaja zbog sniženih cena karata, važno je da su sale pune i da narod ima utisak da je sve u redu.
Ako već ne može da nam poraste standard i da budu puna pozorišta po regularnim cenama karata, neka budu puna po smešnim cenama.
Mogli bismo i mi izdavači da snizimo cene knjiga koje koštaju po 1500, 2000 dinara na 100 i 200 dinara i sve bismo rasprodali.
Ostali bismo bez knjiga i sa malo para na računima. I uskoro bismo zatvorili svoje izdavačke kuće.
Ali pozorišta su državna, a ne privatna.
Ona se neće zatvoriti ni da karta košta simboličnih 1 dinar.
Jer ćemo sve razlike nadoknaditi svi mi parama iz budžeta. Mi koji idemo u pozorište po regularnim cenama i mi koji uopšte ne idemo u pozorište, da bi išli u pozorište oni koji hoće da stoje u redu i čekaju satima da bi kupili karte po 100 i 200 dinara.
Posts
No comments:
Post a Comment