Knjiga o knjizi

Mogu da se zaključam i ne izlazim iz stana dok ne završim poslednju rečenicu romana, a da ključ bude završen roman. Mogu da se isključim sa Interneta, tako da nijedna vest, slika, tvit ne dođe do mene i skrene mi misli sa pisanja. Pisanje romana kao pisanje zakona, ali kao što zakon nekada ne može da se primeni, i napisan roman ne mora da bude pročitan, čak ni od pisca. Lakše je o romanu misliti nego ga pisati, jer kada počne pisanje, reči se sakriju, pa jednu nađeš, a dve izgubiš. Manje mi je interesantno pisanje jer sa svaku rečenicu već prošao, pa mi je poznata, a kao poznata nije zanimljiva da se ponavlja. Zato sam odlučio da sebe iznenadim. Počeću da pišem poznato, ali ću završti nepoznato. Svakoga dana po jedna stran i za stotinak dana gotov roman. Ono što ne uspem da kažem na malo strana tek neću uspeti na više.
Mogu da jedem tek nakon napisane jedne strane. Nema strane nema jela.
Kada vidim napisanu knjigu ništa ne vidim. Ne vidim pisca kako je piše. Dizajnera koji je vidi kao nikad viđenu knjigu. Lektora koji ispravlja greške. Grafičara kako od naslova i pročitanog smišlja kako da knjiga izgleda kao da je sama smislila kako će da izgleda. Ne vidim ni pisca koji napisanu knjigu uzima tek odštampanu, otvara je i miriše. Kao da miriše ono što je napisano, a ne boja i papir. Kad vidim napisanu knjigu, sve je svedeno na listove papira koji su lepo spakovani u korice koje su tvrde ili meke, crno-bele ili obojene. Knjiga tako liči na druge knjige. A, niko ne želi da vidi sebe kao nekoga ko liči na druge.
Ovo je knjiga o knjigama i deci.
Ovo je knjiga i komentatoru koji na svemu voli da ostavi svoj trag, neku svoju reč, crtež.
Ovo je moja poslednja rečenica u ovom poglavlju. Možeš da nastaviš dalje i iznenadiš se kao što ću se ja iznenaditi, a možeš i da odustaneš i razmišljaš šta si propustio.