Nisam se dovoljno ni smejao, a ni isplakao. Na sahranama razmišljam kako se nisam dovoljno smejao u životu. Na svadbama se smejem svemu što vidim, ali su mi na pameti suze, vrebaju iz prikrajka.
U Jugoslaviji, mogao si da se rodiš u Zagrebu, studiraš pravo u Beogradu i dobiješ Ninovu nagradu. Da pišeš drame i dobiješ nagradu za roman. Da osnuješ pozorište lutaka i pišeš satire. I da ne napišeš ono što si hteo jer moraš da radiš da bi preživeo.
Mirko Božić. Još jedan od dobitnika koji više nije živ, sem u knjigama, dramama. Kada dođu promene koje nisi želeo, plačeš i neisplačeš se. Plačeš i pre promena, ali to su neke druge suze. Tvoje suze. Kada se menja u društvu to su više zajedničke suze. Uvek se negde događa Život, a kao nešto drugačije upoznaješ se sa mentalitom stanovnika Dalmatinske zagore i kako novo vreme menja ljude.
Ja sam se tri puta ženio. Zato kažem za sebe da sam se tri puta smejao i dva puta plakao.
Trilogija o Kurlanima (Kurlani, 1952; Neisplakani, 1955; Tijela i duhovi, 1981).
Moj roman je iz edicije Svet koji se menja, knjiga druga. Prva nikada nije završena. Božiću za drugi deo trilogije druga Ninova nagrada. Još se nisam rodio jer je 1955. godina. Majka se još nije isplakala jer je izgubila prvo dete. Ali se raduje jer je u drugom stanju.
Novu vlast moraš da hraniš, pa te uči kako da prvo obezbediš hleb za nju i na hleb.
Tamo gde se rodiš, retko kada umreš. Pa kad umreš, umro si i tamo gde si se rodio i tamo gde si živeo.
Prvu knjigu Neisplakani sam pronašao na Kupindu kod jednog Beograđanina. Ali kada sam ga pitao da li mogu knjigu da dobijem na kućnoj adresi, rekao je: LIČNO PREUZIMANJE SAMO NA DOBIJENOJ ADRESI - Nikada ne prolazim nigde,nikada nisam u gradu i ništa mi nije usput.
Drugu knjigu Neisplakani sam našao opet na Kupindu, izdanje Zore iz 1955. godine. Zainteresovalo me je što je na unutrašnjoj strani knjige pečat lične biblioteke. Prodavac je iz Kruševca.
Ako Božić uvek piše: selo - grad, Gornji - Donji Kurlani, domaći čovek - osvajač, ja ću u relacijama selo Čačak - selo Beograd, drugi sprat - šesti sprat, izdavač knjiga drugih pisaca - pisac svojih knjiga koje će neko drugi da objavi.
Kada se takmiče Bulatovićev roman Đavoli dolaze i Neisplakani đavoli gube, iako je to smešno čak i kada se ponovi samo dva puta. Čuvena rečenica iz doba socijalizna NIJE VREME. Suze su već nešto drugo. Moj roman nema naziv, čak ni jedno slovo, ni jedan broj. Tako da mu naziv ne može biti kamen spoticanja.
Smejem se, a dugo su nas plašili da posle smejanja dolazi plač. Pa, neka dolazi. A, posle tog vašeg plača, dolazi smeh, čist kao duša deteta.
U Jugoslaviji, mogao si da se rodiš u Zagrebu, studiraš pravo u Beogradu i dobiješ Ninovu nagradu. Da pišeš drame i dobiješ nagradu za roman. Da osnuješ pozorište lutaka i pišeš satire. I da ne napišeš ono što si hteo jer moraš da radiš da bi preživeo.
Mirko Božić. Još jedan od dobitnika koji više nije živ, sem u knjigama, dramama. Kada dođu promene koje nisi želeo, plačeš i neisplačeš se. Plačeš i pre promena, ali to su neke druge suze. Tvoje suze. Kada se menja u društvu to su više zajedničke suze. Uvek se negde događa Život, a kao nešto drugačije upoznaješ se sa mentalitom stanovnika Dalmatinske zagore i kako novo vreme menja ljude.
Ja sam se tri puta ženio. Zato kažem za sebe da sam se tri puta smejao i dva puta plakao.
Trilogija o Kurlanima (Kurlani, 1952; Neisplakani, 1955; Tijela i duhovi, 1981).
Moj roman je iz edicije Svet koji se menja, knjiga druga. Prva nikada nije završena. Božiću za drugi deo trilogije druga Ninova nagrada. Još se nisam rodio jer je 1955. godina. Majka se još nije isplakala jer je izgubila prvo dete. Ali se raduje jer je u drugom stanju.
Novu vlast moraš da hraniš, pa te uči kako da prvo obezbediš hleb za nju i na hleb.
Tamo gde se rodiš, retko kada umreš. Pa kad umreš, umro si i tamo gde si se rodio i tamo gde si živeo.
Prvu knjigu Neisplakani sam pronašao na Kupindu kod jednog Beograđanina. Ali kada sam ga pitao da li mogu knjigu da dobijem na kućnoj adresi, rekao je: LIČNO PREUZIMANJE SAMO NA DOBIJENOJ ADRESI - Nikada ne prolazim nigde,nikada nisam u gradu i ništa mi nije usput.
Drugu knjigu Neisplakani sam našao opet na Kupindu, izdanje Zore iz 1955. godine. Zainteresovalo me je što je na unutrašnjoj strani knjige pečat lične biblioteke. Prodavac je iz Kruševca.
Ako Božić uvek piše: selo - grad, Gornji - Donji Kurlani, domaći čovek - osvajač, ja ću u relacijama selo Čačak - selo Beograd, drugi sprat - šesti sprat, izdavač knjiga drugih pisaca - pisac svojih knjiga koje će neko drugi da objavi.
Kada se takmiče Bulatovićev roman Đavoli dolaze i Neisplakani đavoli gube, iako je to smešno čak i kada se ponovi samo dva puta. Čuvena rečenica iz doba socijalizna NIJE VREME. Suze su već nešto drugo. Moj roman nema naziv, čak ni jedno slovo, ni jedan broj. Tako da mu naziv ne može biti kamen spoticanja.
Smejem se, a dugo su nas plašili da posle smejanja dolazi plač. Pa, neka dolazi. A, posle tog vašeg plača, dolazi smeh, čist kao duša deteta.
Posts
No comments:
Post a Comment