Ko si ti da dopisuješ knjigu?

Odštampane knjige su idealne za dopisivanje. Iako sam uvek voleo da kupim knjigu, uzimao sam knjige i iz biblioteke. Od popularnih knjiga, one iza kojih niko ne stoji kao da nestaju sa polica knjižara. Vremensko ograničenje je postojalo, ali se kašnjenje tolerisalo. Uzmem knjigu i stavim je u biblioteku, pa više ne znam koja je moja, a koja je pozajmljena. Uvek uzmem dve, ali čitam samo jednu. I uvek nešto moram da napišem, ne da dopišem. Vidim i drugi pišu, ali najčešće samo ime ili poruku koju neko treba da pročita. Probudilo me je neko šuškanje, piše Kami u Strancu, a ja dopisujem par reči  Liže me pas i čeka da ga povedem u šetnju, i nastavljam čitanje. Činilo mi se da se sprovod kreće malo brže, i dodajem Sanduk se kreće brže od svih pa su se u povorci svi trgnuli i počeli da trče, ali sanduk je bio brži. Kada vratim knjigu u biblioteku, ponašam se kao da je nisam dopisivao. Ali, jedan Aleksandar je znao da se nešto dešava, pa me je jednog utorka zadržao: Ko si ti da dopisuješ knjige? Nisam se dao. Tražio sam da mi pokaže. Izneo je pet onih koje sam komentarisao. Lako mu je, na kartonu piše koje sam knjige uzimao. Ovo će od sada biti tvoje knjige, a ti ćeš nam kupiti nove, rekao je. Ove koje su komentarisane vrede više, posebno zbog toga što ću ja postati slavan, rekao sam, ali nije vredelo. Kada sam sledeći put došao u biblioteku da vratim knjige koje sam pročitao i komentarisao, Aleksandar je počeo: Komentari su ti odlični, ali nije u redu da pišeš po knjigama. Ali, ako već pišeš, piši čitljivije.