Pisac izdaleka, iz kraja u kom su reči vrednije od svakog drugog blaga

Neka bude, da ne bude nisam znala, da ne bude nisam znao, da ne bude nesporazuma, od samoga početka, neka bude: užas. 

Pišem, dok ima reči. Ne bi da bude 2003. ali mora, po redu je. Bila je dovoljno 2002. pa može i da se odmori, zauvek, da bude neka druga, da ne bude uvek isto. Ima ljudi koji bi večito povavljali godine, one uspešne za njih, ali da je svet tako uređen, nikad se neko drugi ne bi rodio. Ljudi broje  godine po redu. A, kad ih se sećaju sve se pomešaju, u neredu, pa poslednja dođe pre prve, srednja na vrh svih. Kada ih trošimo, godine idu po redu. Kada ih potrošimo, sve se izmešaju, naprave neki svoj red.Godine su jedinstvene kao i mi. Jednom se pojave, jednom se pojavimo, i nikad više.
Vladan Matijević je rođen u Čačku, kao i ja. I danas živi u predgrađu, makar tako piše ne Vikipediji. Moj otac je rekao da su Kulinovci, gde se rodio, nekada bili selo kod Čačka. Onda su Kulinovci postali prigradsko naselje. Danas su deo Čačka. Kao i piramide u Kairu, za koje smo u osnovnoj školi učili da su sagrađene u predgrađu Kaira, a kada smo ih posetili 2003. godine, one su bile u Kairu. Pisac zaposlen u galeriji. Ja, pisac zaposlen u svojoj izdavačkoj kući. Ne može da živi od pisanja, ali može za pisanje. Kada mi je ciganka kojoj sam otvorio vrata daleke 1973. želela da uzme neki dinar, tražila je da mi gleda u dlan. Dao sam joj, ne želeći da verujem u ono što će reći, jer sam hteo da joj dam umesto novca koji je tražila hleba i pekmeza, da, kada mi je ta ciganka rekla da ću da živim od knjiga, ja sam mislio da ću postati pisac, ali nisam postao, već sam napravio izdavačku kuću i živeo od knjiga.
2003. godina je Međunarodna godina slatke vode, koja je nikada nije bila slatka, jer kad je slatka, ona je šećerna voda, kada je slana ona je morska voda, kada nema miris, ukus i boju, učili su nas nekada, ona je prava i jedina voda koja može i sa velikim V da se piše. Volim sa braćom da odem na izvor u zabran i pijem vodu sa izvora. Volim da pijem vodu i iz bunara na imanju dede Ivanka i sa bunara sa koga je deda Dušan donosio vodu. Majka se plaši kada ja vadim vodu iz bunara, valjda zato što jedna majka odmah zamišlja kako njeno dete vade iz bunara. Ali, i 2003. je i evropska godina invalidnosti. Voda je u većini zemalja sveta invalid. Rado bih u invalide pretvorio one koji od pijaće vode naprave onu sa kojom ne smeš ni da se okupaš.
Ako ste umorni, idite da spavate, rekao je Đinđić koga je pronašao metak, koji je morao da ga pronađe. Đinđić spava, ali je budniji od nas. Đinđića su ubili, ali je danas u glavama više ljudi nego što je bio dok je živ bio, u glavama ljudi gde metak ne može. Ako mene jednog dana ubiju zbog onoga što sam pisao, biću srećan. Mada bih više voleo da me ubije prejaka reč, neko jak metak.
Počela je da radi Vikipedija na srpskom jeziku. Bila je na srpskohrvatskom, pa se razdvojila na onu na srpskom i na hrvatskom. Na srpskom 2015. ima preko 316.000 članaka 29. marta 2015. kada ovo pišem, srpskohrvatska ima preko 394.000, a hrvatska 154.000. Registrovao sam se i uskoro počinjem da pišem o sebi.

Kuc, kuc, slovo po slovo, reč po reč i Kuci dobija Nobelovu nagradu za književnost. Sramota me kada čitam ono što sam napisao i šta su drugi napisali. Čekam varvare da dođu i zapale sve što sam napisao. Samo me jedan u gradu zvao Šo, većina Šoki, pa nisam postao Gospodin ni Fo ni Šo. Dok nisam pisao živeo sam u doba mekano, sada dok pišem kao da živim u Doba gvožđa. Dajem svoju knjigu da je čitaju i majstor, iako nije Majstor iz Petrograda, i učitelju, i pevačici i vozaču taskija, ako je neko pročita do kraja, biće još onih koji će je pročitati do kraja. Moj život traje u moje doba, Život i doba Mihaela K je njegovo doba, koje može da se poklapa kalendarski, ali nisu ista. Nisam imao Isusovo detinjstvo pa ne mogu ni Isusov život. Nedeljnik Vreme je u broju 666 objavio da je Kuci dobio Ninovu nagradu.
Vladan Matijević od prve verzije romana Van kontrole iz 1995. napravio drugu, drugačiju, i objavio 2013. pa pisac umesto da živi od pisanja, čeka penziju da bi mogao da piše, pisac premešta rečenice, kao da se u novoj verziji drugačije seća iste knjige, kao da mu je prvu knjigu pričao neko poznat, a ovu novu, on sam piše. Moja sadašnja vezija romana je ovakva, ali ako bude sledeće ona će biti drugačija, skoro neprepoznatljiva. Kao i što je francuski prevod romana Van kontrole nazvan Jadi mladog Arnolda, i moj roman će imati drugi naziv, kao što sam ceo život živeo i imamo prezime na ić, sada se zovem Zoin Mihailo, pa mi je ime postalo prezime. Dokaz da se svet menja i da se mi u svetu menjamo. Ali, ma koliko menjali ono što napišemo ljudi će čitati, sa više ili manje razumevanja, razumišljanja, pa izgleda kao da ne pišemo jednu knjigu, nego kao da smo napisali za svakoga neku drugu knjigu, koja se samo isto zove.

Kompjuter biblioteka je 2003. imala 58 cipova u Narodnoj biblioteci. Lepo je bilo objavljivati sve što mi je izgledalo i malo zanimljivo, jer sam razmišljao da ako nema onih koji su zainteresovani, da ću ih ja knjigom privući, nekome pokazati drugi put kojim bi mogao da pođe. Tolike objavljene knjige znače mnogo, jer svi imamo posla, i prevodioci, lektori, priprema za štampu, štamparija, prevoznici, magacioneri, knjižare, biblioteka. Samo su tada, i više nikada, objavljene knjige o ColdFusion, Ekstremnom programiranju, StarOfficu, UML sa Rational Rose, DHTML, Apache 2. 
I pažljivo pratim kako on, blago podižući ramena, nadima grudi, i kako strašno razjapljuje usta, ispuštajući, za potrebe kraja više nego dovoljno užasan, nemi vrisak.