Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. Došlo je vreme da se promeni žiri života, rekonstruiše, žiri koji odlučuje šta je dobro za dušu, koja knjiga nije kao druge, ali je knjiga.
Počela je primena poštanskog broja u SFRJ, pa svaka adresa u sebi sadrži pored naziva mesta i broj, Beograd je postao 11000 Beograd, 21000 Novi Sad, 31000 Titovo Užice, 41000 Zagreb, 51000 Rijeka, 61000 Ljubljana, 71000 Sarajevo, 81000 Titograd. Slanjem knjiga u najdalje krajeve zemlje, polako su mi se urezivali u pamćenje, jer bih sve u broj da pretvorim, brojevi mesta u SFRJ, pa sam znao napamet ne samo brojeve sa nulama nego i poštanske brojeve mesta kojima su sve cifre bile različite.
1971. godina je počela u petak, ali srećom da to nije bio petak 13.
Miloš Crnjanski, još jedan Ninovac koji se rodio u jednom veku, a nagradu dobio u sledećem. Radio se u XIX, nagradu dobio u XX. Ja sam se rodio u XX, a Ninovu nagradu ću dobiti u XXI veku. Za XXII vek neki novi Ninovci. Ali bih više voleo da nagradu dobijem sa 60, a ne sa 78 godina. Još jedan pisac po kome je ustanovljena nagrada.
Crnjanski rođen u Čongradu. Na zemlji uvek postoje mesta koja su kazna za roditelje, koje niko ne može da zastavi, jer i u takvim mestima se rađaju deca. Kao da sam se ja rodio u Mihailovgradu, koji znam da postoji u Bugarskoj. Upisao Miloš studije medicine koje nije završio, kao što sam i ja upisao studije astronomije, koje nisam završio, ali sam završio studije ekonomije.U koritu u kom se mesi hleb majke nekada prepovijaju decu, koja su posle bila dobra kao hleb. Crnjanski je objavio Seobe one godine kada se rodio moj otac Jovan, 1929. a Lament nad Beogradom, 1956. kada sam se ja rodio.
Roman o Londonu koji sam napisao postaje Roman o Beogradu, ili RoB. O vremenu kada sam studirao i živeo. Jedan je život u Beogradu mene kao studenta, kada se šetam iz jednog dela grada u drugi. Na Novom Beogradu, u prvom soliteru do Hotela Jugoslavija, kod gospodina Petrovića, koji voli što slikam, ali me stalno upozorava da mu bojom ne uništim nameštaj. Preko puta Studentskog grada kada me je posećivao gazdaricin pas, pa sam morao da vodim računa na govanca. U Višnjočkoj banji kada sam na tranzistpru slušao u jutarnjim časovima Beograde, dobro jutro, Duška Radovića, pa tek onda išao u čitaonicu Biblioteke grada Beograda, da pročitam prvo sve dnevne novine, učim do 3, a onda zatvaram knjigu, kao da sam na poslu bio. Sve do Karaburme gde stanujem poslednje tri godine. Uvek u torbi nosim knjigu koju čitam od centra do stana. Kasnije je moju torbu nosio moj otac, da bi na kraju završila u očevoj garaži na ekseru, jer otac ništa ne baca. Jedan je Beograd na studijama, drugi sada kada pišem svoj drugi prvi roman, na Čukaričkoj padini.
Roman o Čačku, o vremenu kada sam pokušavao da gimnazijsku i studentsku ljubav pretvorim u srećan brak sa mnogo dece, ali deca se nisu pojavila, već se pojavila Zoe, poslednja žena. O detetu koje se rodilo i ličilo na mene samo dok nije pošlo u školu, onda se od imena pretvorilo u slovo, M. Ne samo da sam otišao iz Čačka, već majka reče, uvek to ponavlja, da bi bilo bolje da smo bliže, ali ne voli ona da smo tu na par koraka, kaže, da ste u Milanovcu, blizu, ali i daleko, ali ne suviše daleko. Otišao Kecom iz Čačka, vraćao se Pežoom i Fordom, a ako budem četvrti auto kupovao, biće to možda električni, možda automatik, možda dvosed, ali ništa od onoga što smo Zoe i ja imali.
Roman o gradu u kom nisam bio o gradovima u koje nisam stigao da odem, o posetama preko interneta. Svi neposećeni gradovi podsećaju jedan na drugi. Samo su slike bez emocija, nema nas u njima, ne osećamo miris, ulice kao da može u njih da se propadne.
Sovjetski vasionski brod Mars 3 se spustio na Mars bez ljudske posade. Ima predela na Zemlji na koja je mogao da se spusti Mars 3 i da izgled kao da je na Marsu. Ja bih poslao Mars 3 u džunglu, da šalje snimke sa Marsa. Stanovnici pustinje bi uživali. Stanovnici džungle bi se pitali zašto se putovalo daleko zbog onoga što postoji ovde.
Pablo Neruda je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Iako je otišao 1973. Mislilo se da su ga otrovale pristalice Pinočea koji je došao na vlast vojnim uradom, ali forenzičari su potvrdili nešto drugo, karcinom. Oni koji su verovali da je ubijen injekcijom u stomak i dalje veruju u takvu smrt, oni drugi, koji ne veruju ni sebi, veruju zvaničnim izveštajima, iako su zvanični izveštaji uvek najsumnjiviji.
Stanovnici dve Nemačke su ponovo mogli da se čuju telefonima. Pre rušenja Berlinskog zida.
Počela je primena poštanskog broja u SFRJ, pa svaka adresa u sebi sadrži pored naziva mesta i broj, Beograd je postao 11000 Beograd, 21000 Novi Sad, 31000 Titovo Užice, 41000 Zagreb, 51000 Rijeka, 61000 Ljubljana, 71000 Sarajevo, 81000 Titograd. Slanjem knjiga u najdalje krajeve zemlje, polako su mi se urezivali u pamćenje, jer bih sve u broj da pretvorim, brojevi mesta u SFRJ, pa sam znao napamet ne samo brojeve sa nulama nego i poštanske brojeve mesta kojima su sve cifre bile različite.
1971. godina je počela u petak, ali srećom da to nije bio petak 13.
Miloš Crnjanski, još jedan Ninovac koji se rodio u jednom veku, a nagradu dobio u sledećem. Radio se u XIX, nagradu dobio u XX. Ja sam se rodio u XX, a Ninovu nagradu ću dobiti u XXI veku. Za XXII vek neki novi Ninovci. Ali bih više voleo da nagradu dobijem sa 60, a ne sa 78 godina. Još jedan pisac po kome je ustanovljena nagrada.
Crnjanski rođen u Čongradu. Na zemlji uvek postoje mesta koja su kazna za roditelje, koje niko ne može da zastavi, jer i u takvim mestima se rađaju deca. Kao da sam se ja rodio u Mihailovgradu, koji znam da postoji u Bugarskoj. Upisao Miloš studije medicine koje nije završio, kao što sam i ja upisao studije astronomije, koje nisam završio, ali sam završio studije ekonomije.U koritu u kom se mesi hleb majke nekada prepovijaju decu, koja su posle bila dobra kao hleb. Crnjanski je objavio Seobe one godine kada se rodio moj otac Jovan, 1929. a Lament nad Beogradom, 1956. kada sam se ja rodio.
Roman o Londonu koji sam napisao postaje Roman o Beogradu, ili RoB. O vremenu kada sam studirao i živeo. Jedan je život u Beogradu mene kao studenta, kada se šetam iz jednog dela grada u drugi. Na Novom Beogradu, u prvom soliteru do Hotela Jugoslavija, kod gospodina Petrovića, koji voli što slikam, ali me stalno upozorava da mu bojom ne uništim nameštaj. Preko puta Studentskog grada kada me je posećivao gazdaricin pas, pa sam morao da vodim računa na govanca. U Višnjočkoj banji kada sam na tranzistpru slušao u jutarnjim časovima Beograde, dobro jutro, Duška Radovića, pa tek onda išao u čitaonicu Biblioteke grada Beograda, da pročitam prvo sve dnevne novine, učim do 3, a onda zatvaram knjigu, kao da sam na poslu bio. Sve do Karaburme gde stanujem poslednje tri godine. Uvek u torbi nosim knjigu koju čitam od centra do stana. Kasnije je moju torbu nosio moj otac, da bi na kraju završila u očevoj garaži na ekseru, jer otac ništa ne baca. Jedan je Beograd na studijama, drugi sada kada pišem svoj drugi prvi roman, na Čukaričkoj padini.
Roman o Čačku, o vremenu kada sam pokušavao da gimnazijsku i studentsku ljubav pretvorim u srećan brak sa mnogo dece, ali deca se nisu pojavila, već se pojavila Zoe, poslednja žena. O detetu koje se rodilo i ličilo na mene samo dok nije pošlo u školu, onda se od imena pretvorilo u slovo, M. Ne samo da sam otišao iz Čačka, već majka reče, uvek to ponavlja, da bi bilo bolje da smo bliže, ali ne voli ona da smo tu na par koraka, kaže, da ste u Milanovcu, blizu, ali i daleko, ali ne suviše daleko. Otišao Kecom iz Čačka, vraćao se Pežoom i Fordom, a ako budem četvrti auto kupovao, biće to možda električni, možda automatik, možda dvosed, ali ništa od onoga što smo Zoe i ja imali.
Roman o gradu u kom nisam bio o gradovima u koje nisam stigao da odem, o posetama preko interneta. Svi neposećeni gradovi podsećaju jedan na drugi. Samo su slike bez emocija, nema nas u njima, ne osećamo miris, ulice kao da može u njih da se propadne.
Sovjetski vasionski brod Mars 3 se spustio na Mars bez ljudske posade. Ima predela na Zemlji na koja je mogao da se spusti Mars 3 i da izgled kao da je na Marsu. Ja bih poslao Mars 3 u džunglu, da šalje snimke sa Marsa. Stanovnici pustinje bi uživali. Stanovnici džungle bi se pitali zašto se putovalo daleko zbog onoga što postoji ovde.
Pablo Neruda je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Iako je otišao 1973. Mislilo se da su ga otrovale pristalice Pinočea koji je došao na vlast vojnim uradom, ali forenzičari su potvrdili nešto drugo, karcinom. Oni koji su verovali da je ubijen injekcijom u stomak i dalje veruju u takvu smrt, oni drugi, koji ne veruju ni sebi, veruju zvaničnim izveštajima, iako su zvanični izveštaji uvek najsumnjiviji.
Stanovnici dve Nemačke su ponovo mogli da se čuju telefonima. Pre rušenja Berlinskog zida.
Posts
No comments:
Post a Comment