Put ka nečemu kada ćemo se osloboditi svega

Budući da sam sred godina među kojima je kraj veku ljudskome..

Godina 1970. Sagoreo je Pramen tame. Kada su svi otišli on je čekao Dolazak na kraj leta. Pravim putem je išao na Hodočašće Arsenija Njegovana. Samo je jedan Borislav Pekić. Rentiramo život i od toga dobro živimo, da nam na kraju ne ostane ništa od života.Ostavljamo testament iako ništa nije naše, najmanje ono što imamo. Najviše je naše ono što smo poklonili, od nas sklonili. Kad nas sahrane pokretna i nepokretna imovina kao da se razbeži, sakrije, pa joj se trag izgubi i smisao.
Borislav je umro 1992. godine kada se rodila M. Rođen u Kraljevini Jugoslaviji, umro u Ujedinjenom kraljevstvu. Boris i lav. Bori se lav. Bor i slava.
"Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen, osuđen, prvo na 10, onda na 15 godina, a pomilovan posle 5." 
Pekić je prvi pisac robijaš koji je dobio Ninovu nagradu.Vlast povezala pojam pomilovati  sa skraćenjem kazne, pomilovati kao kad te "majka" pomiluje pa ti odere kožu, kao "prijatelj" kad te pomije pa ti izvadi oko, eto takvo je to milovanje. Kada uhapse pisca on svakoga dana piše, makar skice romana, romane, makar skice priča, priče, makar skice drama, drame. Piše kao da sabijen prostor istiskuje reči, kao da nemanje orkuženja otvara vidike, kao da tišina stvara buku, kao da samoća gomilu tera na sve četiri strane sveta. Ako je jedan pisac bio u zatvoru, mora da će još neki biti u zatvoru, pa dobiti Ninovu nagradu.
Počeo je sa Vreme čuda. Ako je Pekić pio viski sa ledom, ja bih se zadržao na ledu. Emigrira u London 1971. godine. Ja nikud ne idem iz zemlje, ali ne ostajem u jednom mestu, već ih menjam. Nemam ja ćerku koja će moje neobjavljeno da objavi, kao što Pekić ima.
Pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Ako u filmu može da postoji kadar dugačak nekoliko minuta ili pola sata ili čitav sat, zašto ne bi i u knjizi postojala rečenica koja se nastavlja na svakoj novoj strani?
Nekada bežimo od pisanja, kao da nas pero juri kao strela, a češće bežimo u pisanje, da se sakrijemo u reči, između reči, iza smisla. Ako izbrišemo iz knjige rečenice, a to je danas lako u Wordu uraditi, na njihov mesto dođu rečenice koje nemaju ni početak ni kraj, pune su nepoznatih mesta, ljudi koji povraćaju umesto da govore.
Sanjao sam da mi zvoni telefon, fiksni, onaj sa brojčanikon na okretanje, beo, i ja se javljam. Neko iz Ninovog žirija, neka žena mi javlja da sam dobio Ninovu nagradu. Ali ja nisam napisao nijednu knjigu, kažem. Zato smo vam i dali nagradu. Pitao sam kako mi se zove roman. Ne znaju. Da li mogu da ga dobijem. Veza se prekida. Moraću nagradu da odbijem. Neću biti prvi dobitnik koji je odbio nagradu. Sada kada su mi dali nagradu, tek sada neću da napišem knjigu. Tek sada.
Radila se Biljana Srbljanović koja ima svoje skakavce.
Borislav Pekić je dobio ćerku, koja je rodila ćerku. Ja sam dobio ćerku, koja će dobiti ćerku.