Treptanje senki koje rastaču ivice predmeta i razbijaju površine kubusa, odmičući plafon i zidove po ćudi grebenastog plamena koji se čas rascvetava, čas vene, kao da se gasi. Dobro je dok nas naša senka prati, dok liči na nas, ali dođe dan kada se ona odvoji od nas i počne da živi svoj život, kao da joj nismo potrebni, sve je naučila, ne treba joj ni sunce, samo ulica po kojoj se vucara, zidovi po kojima skakuće, barice kroz koje prođe a ne ukvasi se.
1972. godina. Danilo Kiš, prvi pisac koji je vratio Ninovu nagradu za roman Peščanik. Iako je vratio, ona je ostala kod njega, zalepljena za njegovo ime, da je dobio. Ne mogu nagradu nekom drugom da daju, jer je nagrada samo Kišova. Kako neko da prihvati tuđu nagradu, pa da kaže Dobio sam Kišovu nagradu. Kada se vraćanje jednom dogodilo, ponoviće se, uvek se ponovi.
Svi smo mi jedinstveni, ali su nam senke iste. Senka moga dede Ivanka te 1972. godine bila je senka čoveka kome se ispunio životni san, da dobije tekuću vodu ispred kuće. Od dobrih prihoda napravljen je privatni vodovod, iskopana dva bunara, pa je voda potekla. Nama danas voda u stanovima i kućama izgleda kao normalna pojava, ali nekada nije bila.
Epidemija velikih boginja u SFRJ.
Posle 34 godine nastao Peščanik kao skup intelektualaca građanske orijentacije. Ako vam je dobro, onda ništa. Ćovek ima stalnu potrebu da mu je dobro, tako da čak i veštački stvara osećanje da je sve u redu iako nije. Čovek mora, nekada, svesno, da razbije osećaj dobrog kod sebe, jer je osećaj lažan. Mozak neće da se troši, zamara, voli da ponavlja isto u nedogled. Kao kada vozite auto istim putem, sve se dešava automatski, kao da mozar radi na leru, ali sve se menja onog trenutka kada krenete drugim putem na istu destinaciju, mozak se tek tada uključuje i počinje da radi. Nije nam dobro, to nas naš mozak laže, da ne bi morao da se napreže, troši, traži rešenja, rešava probleme.
Kišov otac je priredio jugoslovenski red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja. Redovi vožnje su tačni, ali postoje da bi se znalo koliko kasne vozovi, autobusi, brodovi, avioni. Kada sam se vraćao kući u vreme velikih praznika, autobusi su bili označeni brojevima od 1 do dvocifrenih i bili parkirani okolo stanice po sporednim ulicama. Kada bih zakasnio za onaj autobus za koji sam imao kartu, morao sam da čekam sledeći koji polazi za nekoliko sati. Uvek su morali da polaze na vreme, a da dolaze kada stignu.
Kao u peščaniku, kroz koji sitan pesak iz gornje posude polagano klizi u donju, pesak nam samo odvlači pažnju od dva lika koja su okrenuta jedan prema drugom, dovoljno su blizu, ali i dovoljno odmaknuti da pesak može da prođe, ta dva lika su suština vremena, vremena koje teče i kad nema peska, kada se sav pesak preseli u donju posudu, pa neko okrene peščanik, da pesak nastavi da se kreće, što smiri dva lika. Legenda kaže da se ta dva lika u peščaniku ponekad i nasmeju, ali samo onima koji ne gledaju u pesak nego u osmeh likova.
Peščanik i svaka druga knjiga je kao jedno zrno u peščaniku, koje se ne vidi od drugih zrna, koje i da je zrno od dijamanta, kratko zasija onima koji budno gledaju. I to je dobro, da i najveće može da prođe kroz peščanik a ne da se zaglavi, spreči druga zrna da prođu. I nema knjige na svetu koju su svi živi pročitali, nema ni one za koju su svi živi čuli. Knjiga koja dobije nagradu diže prašinu, ali prašina ne zna da leti, već se slegne i zbuni pisca više nego što ga oneraspoložuje to što njegovu knjigu niko ne kupuje u knjižari. Zamislim svoju knjigu među drugim knjigama, ja je vidim, ali je retko ko vidi, češće vidim kako je neko zatrpava drugom knjigom koju je pregledao i odbacio, zatrpava moju koju nije ni pogledao, i tako je zauvek gubi.
Već 1978. godine Kiš vraća Ninovu nagradu kao protest zbog pisanja protiv njegove knjige Čas anatomije, knjiga je osporavana, osporavan i Kiš.
Bolje da se nađemo među nenagrađenima, nego nagrađenima, ako ne možemo da podnesemo da nas kritikuju.
Hajnrih Bel je dobio Nobelovu nagradu za književnost. I klovn misli, samo ga na dvoru ne uzimaju za ozbiljno, a klovn je ozbiljan, samo ono što kaže ume ponekad i da nasmeje.
P.S. Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.
1972. godina. Danilo Kiš, prvi pisac koji je vratio Ninovu nagradu za roman Peščanik. Iako je vratio, ona je ostala kod njega, zalepljena za njegovo ime, da je dobio. Ne mogu nagradu nekom drugom da daju, jer je nagrada samo Kišova. Kako neko da prihvati tuđu nagradu, pa da kaže Dobio sam Kišovu nagradu. Kada se vraćanje jednom dogodilo, ponoviće se, uvek se ponovi.
Svi smo mi jedinstveni, ali su nam senke iste. Senka moga dede Ivanka te 1972. godine bila je senka čoveka kome se ispunio životni san, da dobije tekuću vodu ispred kuće. Od dobrih prihoda napravljen je privatni vodovod, iskopana dva bunara, pa je voda potekla. Nama danas voda u stanovima i kućama izgleda kao normalna pojava, ali nekada nije bila.
Epidemija velikih boginja u SFRJ.
Posle 34 godine nastao Peščanik kao skup intelektualaca građanske orijentacije. Ako vam je dobro, onda ništa. Ćovek ima stalnu potrebu da mu je dobro, tako da čak i veštački stvara osećanje da je sve u redu iako nije. Čovek mora, nekada, svesno, da razbije osećaj dobrog kod sebe, jer je osećaj lažan. Mozak neće da se troši, zamara, voli da ponavlja isto u nedogled. Kao kada vozite auto istim putem, sve se dešava automatski, kao da mozar radi na leru, ali sve se menja onog trenutka kada krenete drugim putem na istu destinaciju, mozak se tek tada uključuje i počinje da radi. Nije nam dobro, to nas naš mozak laže, da ne bi morao da se napreže, troši, traži rešenja, rešava probleme.
Kišov otac je priredio jugoslovenski red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja. Redovi vožnje su tačni, ali postoje da bi se znalo koliko kasne vozovi, autobusi, brodovi, avioni. Kada sam se vraćao kući u vreme velikih praznika, autobusi su bili označeni brojevima od 1 do dvocifrenih i bili parkirani okolo stanice po sporednim ulicama. Kada bih zakasnio za onaj autobus za koji sam imao kartu, morao sam da čekam sledeći koji polazi za nekoliko sati. Uvek su morali da polaze na vreme, a da dolaze kada stignu.
Kao u peščaniku, kroz koji sitan pesak iz gornje posude polagano klizi u donju, pesak nam samo odvlači pažnju od dva lika koja su okrenuta jedan prema drugom, dovoljno su blizu, ali i dovoljno odmaknuti da pesak može da prođe, ta dva lika su suština vremena, vremena koje teče i kad nema peska, kada se sav pesak preseli u donju posudu, pa neko okrene peščanik, da pesak nastavi da se kreće, što smiri dva lika. Legenda kaže da se ta dva lika u peščaniku ponekad i nasmeju, ali samo onima koji ne gledaju u pesak nego u osmeh likova.
Peščanik i svaka druga knjiga je kao jedno zrno u peščaniku, koje se ne vidi od drugih zrna, koje i da je zrno od dijamanta, kratko zasija onima koji budno gledaju. I to je dobro, da i najveće može da prođe kroz peščanik a ne da se zaglavi, spreči druga zrna da prođu. I nema knjige na svetu koju su svi živi pročitali, nema ni one za koju su svi živi čuli. Knjiga koja dobije nagradu diže prašinu, ali prašina ne zna da leti, već se slegne i zbuni pisca više nego što ga oneraspoložuje to što njegovu knjigu niko ne kupuje u knjižari. Zamislim svoju knjigu među drugim knjigama, ja je vidim, ali je retko ko vidi, češće vidim kako je neko zatrpava drugom knjigom koju je pregledao i odbacio, zatrpava moju koju nije ni pogledao, i tako je zauvek gubi.
Već 1978. godine Kiš vraća Ninovu nagradu kao protest zbog pisanja protiv njegove knjige Čas anatomije, knjiga je osporavana, osporavan i Kiš.
Bolje da se nađemo među nenagrađenima, nego nagrađenima, ako ne možemo da podnesemo da nas kritikuju.
Hajnrih Bel je dobio Nobelovu nagradu za književnost. I klovn misli, samo ga na dvoru ne uzimaju za ozbiljno, a klovn je ozbiljan, samo ono što kaže ume ponekad i da nasmeje.
P.S. Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.
Posts
No comments:
Post a Comment