Za pisanje knjige potreban ceo život i godinu dana pisanja

Juče sam čitao svoj dnevnik iz 1966. godine, kada sam imao samo deset godina. Pronašao sam ga na poslednjem spratu kuće u plakaru, u zidu, u kom se nalaze koferi koji već godinama nisu šli na put, i kese i kutije u kojima se nalaze papiri i sveske koje sam nekada ispisivao. Među sveskama se nalazio i dnevnik. Pisan samo na parnim stranama. Moj rukopis nakrenut na jednu, pa na drugu stranu. Kada smo Zoe, otac i ja krenuli u grad majka je pitala da li može da ga pročita, a kada smo se vratili iz grada, majka reče da je ceo dnevnik pročitala. I da je uživala. Od svih svojih papira i svezaka, samo sam dnevnik poneo u Beograd. Nakon dva sata putovanja, seo sa na krevet i pročitao ceo dnevnik. Neprekidno sam osećao neku tugu, od prve do poslednje rečenice. Pisao sam šta sam radio svakoga dana, a retki su bili oni dani kada, kako kažem: "Nije bilo značajnih događaja." Ma gde sam bio uvek sam pisao kakva je bila priroda, a ljudi nikada nisu imali imena, uvek su to bila braća, baka, deda, tetka, otac. Uvek sam igrao fudbal, rukomet, hokej na travi sa nekim drugarima, ali ni jednog imena nema. Knjige čitam kao da se takmičim sa nekim, jer i kad kažem da sam pročitao 32 knjige, uvek pomenem da u biblioteci ima toliko još lepših knjiga koje nisam pročitao. Kažem Zoi da sam pisao dnevnik kada sam imao godina koliko sada imaju Dušica, Jovan ili Aleksa, ali da Aleksin dnevnik sigurno ne bi bio kao moj. Zoe kaže: "Ti si planirao da ideš na selo kod babe i dede, a Aleksa planira da ide u Ameriku i igra za NBA."
Moj život je prošao brzo kao čitanje dnevnika kada sam imao 10 godina.
Za pisanje knjige je potrebno da proživim ceo život, a onda da pišem neprekidno godinu dana.  Meni je potrebno toliko.