Uvek sam držao olovku u ruci dok čitam knjigu. Lepo zašiljenu i spremnu da nešto nacrta. Oblik ili da nešto napiše. Podvukao bih rečenicu, ako se jednog dana vratim knjizi, da ne moram da je čitam celu. Podvučene rečenice me čekaju. Rečenice koje podvlačim mi nešto znače, govore. Ali, ih ne proživljavam.
Kada sam napisao prvi komentar, on je bio čudnovat. Glasio je: "Zid je tu, a da nije!"
Ne sećam se knjige u kojoj sam zapisao pitanje, a ne znam ni da li je moja ili knjiga iz biblioteke. Uvek kada sam vraćao knjigu, očekivao sam da će Aleksandar, bibliotekar, da pregleda knjigu, pronađe komentare i kazni me tako što će me naterati da ih izbrišem. Zato sam ih i pisao grafitnom olovkom. Ali, Aleksandar nikada nije zagledao vraćene knjige. Jednom je rekao da većina knjiga nije ni trebalo da postoji, pa samim tim i da nije šteta što po njima pišu.
Ja sam možda očekivao da će Aleksandar da pročita ono što sam napisao, i da nešto kaže, da me oceni. Zato sam se trudio da na svakoj strani po nešto napišem. Smetalo mi je što onaj što je slagao knjigu nije ostavio dovoljno belog prostora oko teksta da bih mogao da više pišem.
Kraj poglavlja se nikada nije završavao na dnu strane. Obično na poslednjoj strani samo par rečenica i obilje belog prostora. To je moj prostor za pisanje, dopisivanje kome retko kada odolim.
Prestajao sam da čitam onu knjigu u koju posle par strana nisam na pisao nijednom slovo. Ako nije kasno odmah je vratim u biblioteku. Ovo nije knjiga za mene.
Nekada naiđem na knjigu u kojoj je neko drugi pisao. Sećam se rečenice: "Mila, ako budeš čitala ovu knjigu znaj da mislim na tebe." Ali, ja nisam Mila. Možda će Mila ćitati knjigu za 10 ili 50 godina, možda će je pocepati, iako ljudi u tom dobu svoje promašaje i propuštene prilike više vole da upakuju u setu.
Dok sada sedim za računarom i pišem ne mogu da držim olovku u ruci i ne mogu da dopisujem, precrtavam ono što sam napisao. Sve je sada drugačije. Lako se tekst ispravlja, dopisuje, menja.
Pisanje komentara na stranicama knjiga kao preteča pisanja komentara na web stranicama.
Kada sam napisao prvi komentar, on je bio čudnovat. Glasio je: "Zid je tu, a da nije!"
Ne sećam se knjige u kojoj sam zapisao pitanje, a ne znam ni da li je moja ili knjiga iz biblioteke. Uvek kada sam vraćao knjigu, očekivao sam da će Aleksandar, bibliotekar, da pregleda knjigu, pronađe komentare i kazni me tako što će me naterati da ih izbrišem. Zato sam ih i pisao grafitnom olovkom. Ali, Aleksandar nikada nije zagledao vraćene knjige. Jednom je rekao da većina knjiga nije ni trebalo da postoji, pa samim tim i da nije šteta što po njima pišu.
Ja sam možda očekivao da će Aleksandar da pročita ono što sam napisao, i da nešto kaže, da me oceni. Zato sam se trudio da na svakoj strani po nešto napišem. Smetalo mi je što onaj što je slagao knjigu nije ostavio dovoljno belog prostora oko teksta da bih mogao da više pišem.
Kraj poglavlja se nikada nije završavao na dnu strane. Obično na poslednjoj strani samo par rečenica i obilje belog prostora. To je moj prostor za pisanje, dopisivanje kome retko kada odolim.
Prestajao sam da čitam onu knjigu u koju posle par strana nisam na pisao nijednom slovo. Ako nije kasno odmah je vratim u biblioteku. Ovo nije knjiga za mene.
Nekada naiđem na knjigu u kojoj je neko drugi pisao. Sećam se rečenice: "Mila, ako budeš čitala ovu knjigu znaj da mislim na tebe." Ali, ja nisam Mila. Možda će Mila ćitati knjigu za 10 ili 50 godina, možda će je pocepati, iako ljudi u tom dobu svoje promašaje i propuštene prilike više vole da upakuju u setu.
Dok sada sedim za računarom i pišem ne mogu da držim olovku u ruci i ne mogu da dopisujem, precrtavam ono što sam napisao. Sve je sada drugačije. Lako se tekst ispravlja, dopisuje, menja.
Pisanje komentara na stranicama knjiga kao preteča pisanja komentara na web stranicama.
Posts
No comments:
Post a Comment