Moji prvi roman, koje nikada nisam završio, je bio o Državi u kojoj nema nezaposlenih. Ko nema posao u nekoj firmi, piše dnevnik. Ko nema šta da radi ne može da ne radi ništa, već mora da piše dnevnik. Od Države dobija svesku koju na zavtev službenika nosi na uvid, da bi dobio sredstva za život. Svako može da bita svesku od 100 ili onu najveću od 1000 listova.
Nije bitno koliko je neko napisao i šta je napisao, važno je da piše o tome šta radi, ili da bilo šta piše, jer je Država rekla: "Slobodni ste da pišete šta hožete, ali niste slobodni da uopšte ne pišete." Oni koji nisu hteli da pišu, zaradili su zatvor. Većina je u zatvoru počela da piše. Neki su i dalje u zatvoru i ne samo da ne pišu, nego i ne govore.
Neko piše o svom životu, a neko piše o životima drugih. Nemaju svi život o kom može da se piše, a uvek je lakše pisati o nekome koga ne poznajemo, nego o sebi kog ne poznajemo.
Državi nije bitno da li neko piše protiv nje, jer je neko odlučio da oni koji misle negativno imaju najčešće problema sa sobom, a manje sa onim o čemu pišu.
Državu čak nije ni briga šta neko piše, jer je bitno da kroz pisanje svako oslobađa neku napetost koja je veći neprijatelj za čoveka, pa i za državu, nego napisano.
Pisanjem dnevnika, a kasnije i nekih drugih formi izražavanja, u Državi su nastali najbolji pisci koji objavljuju ono što ne čitaju samo službenici koji odobravaju da neko treba da primi novac, nego objavljuju i ono što se štampa u stotinama, a ne retko i u hiljadama primeraka.
Od kad je izmišljena eknjiga Država je kroz mobilne komunikacije omogućila svakome da može da pročita dnevnik nekoga. Država misli da je dobro da ljudi nešto čitaju i da ne mogu da budu srećni ako samo gledaju pokretne slike na televizorima.
Pisanja dnevnika se ne oslobađa niko, pa ni oni koji za život zarađuju slikanjem, sviranje, pevanjem, jer je pisanje pisanje.
Prvi čovek Države ima toliko knjiga u svojoj biblioteci, da svaki stanovnik može da dođe kod njega i da pozajmi knjigu, a da mu uvek ostane nekoliko knjiga koje bi on mogao da čita. Deca vole da kažu da prvi čovek tako podstiče mlade da dobijaju decu i da se takmiče sa njim ko će imati više dece, a ko knjiga.
Najtužniji trenutak u životu Države je kada neko prestane da piše dnevnik jer je umro.
Ja svoj dnevnik pišem svakoga dana godinama, i mislim da su zauvek izgubljene godine kada nisam pisao dnevnik. Nisam stanovnik Države, ali bih voleo da jesam.
Pre dva dana je bilo toplo, a danas je pao sneg. Mnogo više posla za nazaposlene.
Nije bitno koliko je neko napisao i šta je napisao, važno je da piše o tome šta radi, ili da bilo šta piše, jer je Država rekla: "Slobodni ste da pišete šta hožete, ali niste slobodni da uopšte ne pišete." Oni koji nisu hteli da pišu, zaradili su zatvor. Većina je u zatvoru počela da piše. Neki su i dalje u zatvoru i ne samo da ne pišu, nego i ne govore.
Neko piše o svom životu, a neko piše o životima drugih. Nemaju svi život o kom može da se piše, a uvek je lakše pisati o nekome koga ne poznajemo, nego o sebi kog ne poznajemo.
Državi nije bitno da li neko piše protiv nje, jer je neko odlučio da oni koji misle negativno imaju najčešće problema sa sobom, a manje sa onim o čemu pišu.
Državu čak nije ni briga šta neko piše, jer je bitno da kroz pisanje svako oslobađa neku napetost koja je veći neprijatelj za čoveka, pa i za državu, nego napisano.
Pisanjem dnevnika, a kasnije i nekih drugih formi izražavanja, u Državi su nastali najbolji pisci koji objavljuju ono što ne čitaju samo službenici koji odobravaju da neko treba da primi novac, nego objavljuju i ono što se štampa u stotinama, a ne retko i u hiljadama primeraka.
Od kad je izmišljena eknjiga Država je kroz mobilne komunikacije omogućila svakome da može da pročita dnevnik nekoga. Država misli da je dobro da ljudi nešto čitaju i da ne mogu da budu srećni ako samo gledaju pokretne slike na televizorima.
Pisanja dnevnika se ne oslobađa niko, pa ni oni koji za život zarađuju slikanjem, sviranje, pevanjem, jer je pisanje pisanje.
Prvi čovek Države ima toliko knjiga u svojoj biblioteci, da svaki stanovnik može da dođe kod njega i da pozajmi knjigu, a da mu uvek ostane nekoliko knjiga koje bi on mogao da čita. Deca vole da kažu da prvi čovek tako podstiče mlade da dobijaju decu i da se takmiče sa njim ko će imati više dece, a ko knjiga.
Najtužniji trenutak u životu Države je kada neko prestane da piše dnevnik jer je umro.
Ja svoj dnevnik pišem svakoga dana godinama, i mislim da su zauvek izgubljene godine kada nisam pisao dnevnik. Nisam stanovnik Države, ali bih voleo da jesam.
Pre dva dana je bilo toplo, a danas je pao sneg. Mnogo više posla za nazaposlene.
Posts
No comments:
Post a Comment