Gladan sam najmanje hleba

Već godinama pišem knjigu, knjige u glavi. Zaboravljam, pa ponovo pišem menjajući i rečenice i slova i radnju, brišući sve što sam napisao, zaboravljajući sve što mi je palo na pamet. Ono što sam zaboravio nije ni važno. Ono što sam promenio i trebalo je da promenim. 
1963. Oskar Davičo dobija drugu Ninovu nagradu za roman Gladi. Žiri je na velikoj muci, jer treba da izabere jednu od dve Davičove knjige. Davičo se takmiči sa sobom. Gladi je pobedila, poraženo je Ćutnje. Daviču je 54 godine, ja danas imam više, a nisam još dobio nijednu nagradu, jer nisam napisao nijednu knjigu. Gladan sam svega, ali najmanje hleba. Gladan sam vedrog neba, snega u ruci, igranja sa drugom decom.
Gladi je objavio Nolit 1963. godine. Čiji je vlasnik danas Veterinarski zavod, koga je prethodno preuzela tekstilna firma Zekstra. Tamo gde su nastajale knjige sada nastaju krpice.
Dok smo gladni postojimo. Kada se napunimo stomak, mozak samo može da sanja da bude gladan. Kada nahranimo mozak stomak sve može da svari.
Vraćam se nenapisanoj knjizi, koja je sve veća, ali ona je u elektronskom obliku. Ne mogu da je odložim na policu. Samo zatvaram dokument, a fascikla u kojoj su poglavlja je kao police sa knjigama i isključujem kompjuter. Gladan sam praznih strana, a prostora na disku ima za sva dela koja će biti napisana do 25 veka.
Dok pišem osećam da je papir gladan i da sve što otkucam primi. Pisanje i nije teško, nikada nisam napisao ono što nisam hteo.
Te, 1963. sam pošao u školu Vuk Karadžić koja je kasnije postala galerija. Učionica je bila dugačka 63 koraka, a kraća strana je imala 43 koraka, moja koraka. Svako je merio na svoj način, pa je izgledalo kao da svaki đak ima neku svoju učionicu. Bilo je i đaka koji su se zabrojali i onih koji nisu znali da broje. Najviše onih koje nije interesovalo kolika je učionica. Većini je bila suviše tesna, zato iz nje nakon završetka časa istrčavaju napolje. Danas samo u mislima izlazim iz učionice, iz škole, ali nikada ne istrčavam. U istu školu nije pošla moja ćerka M, jer je njena majka želela da naše dete ide u njenu školu koja je bila nekoliko kilometara daleko. Jedan od razloga je i taj što je mojoj školi vladao blud i nemoral, učitelji su bili nikakvi, i još mnogo drugih netačnih razloga.
1963. je donet novi Ustav pa je ime zemlje u kojoj živim prvi put promenjeno. Više nije bila FNRJ nego SFRJ. Nismo se pometili sa mesta, a već smo živeli u nekoj drugoj zemlji. Republike su postale socijalističke, da bi kasnije postale države.
Zemljotres je pogodio Skoplje. Staro Skoplje će se graditi naporima i parama svih nas. Dobro, ja nisam imao velikih para, ali sam želeo sve iz svoje kasice da dam da se nekom mom drugu, bratu u Skoplje, makar kupi knjigu, da može da je čita dok mu se pravi kuća.
Nama nisu ubili predsednika Tita, ali su u Americi ubili Kenedija. Ne znam zašto su se svi ponašali kao da je Kenedi naš predsednik. Kažu da ga je ubio neki Harvi Osvald, koga je kasnije u policijskoj stanici ubio neki Džek Rubi, vlasnik noćnog kluba.
Rodio se Dejan Ristanović koji je bio začetnik računarske štampe u SFRJ, koji je i danas urednik u PC PRESS-u, račuraskom časopisu u kome sam nekada objavljivao reklame o novim knjigama koje sam objavljivao. Danas mi je želja da od časopisa dobijem nagradu za sajt godine u akciji Najbolje online stvari u prethodnoj godini. Ali sajt još nisam promenio. Već nekoliko godina je isti. Isto nikome nije interesantno.

Zastave čovekove

Ako država ima zastavu, i partija i fudbalski klub, zašto nema čovek, ti, ja?
Svako slovo ima svoju državu ili države, koje imaju svoje zastave, ali nema država na Ć, NJ, LJ, Ž, Đ. Vreme deljenja se nastavlja, pa nije nemoguće da će i ova slova da dobiju svoje države i svoje zastave.
To parče tkanine na jarbolu je najlepše kada duva vetar, ali ne onaj koji može da je pocepa.
Rimljani su počeli, jer su legije morale da se razlikuju.
Veksilologija je naučno proučavanje zastava. Najtužnija zastava je ona na pola koplja. Tužno je i kada neko svoju zastavu okrene naopako, a ne zna da je okrenuo.
1962. godine imam 6 godina pa sam za svoj rođendan 6 traka zakačio za štap. Bila je to moja prva zastava. Vetar je duvao tako jako da sam uživao kao nikada do tada.
Miroslav Krleža dobija Ninovu nagradu za prvu knjigu Zastava, a bilo ih je 5. Te 1962. Krleža ima 69 godina i stariji je od mene danas. Ko još piše knjigu od 500 strana, pet knjiga koje imaju 1826 strana kao izdanje Naklade Ljevak. Nolitovo izdanje od 1969. je objavljeno ćirilicom.Na Kupindu se prodaju pojedinačne knjige, a jezik kažu da je srpski. Mladi prodaju biblioteke roditelja i misle da sve što je napisano ćirilcom je na srpskom jeziku. Čak i Krleža.
Ne Zastava, nego Zastave, sve na jednom mestu, pokrenute vetrovima, smirene u uglu, zadrhtale od pogleda, neuhvatljive, zastave koje u sebi skrivaju hiljade, miliona duša, samo ako hoćeš da slušaš, gledaš i priznaš.
Kada mašeš zastavom u dvadesetoj, to radiš drugačije, nego kada je uzmeš, jedva podigneš i počneš da mašaš u sedamdestoj.
Imam ja još godina do 69 ako je samo živeti, ali i nemam ako je pisati, pisati i pisati. Jer kada počneš da pišeš, onda vreme počinje drugačije da teče. Kao da reči umotavaju vreme u sebe i kradu ga, kao crna rupa.
Napraviću zastavu plave boje za prvi roman i svaki od romana će dobiti svoju zastavu.
Sećam se čoveka koji se popeo na krov zgrade i mahao zastavom. Bio je ljut i niko nije mogao da mu pomogne. Niko, izgleda, nije ni hteo. Ljudi su se okupljali oko zgrade i niko nije odlazio dalje. Tih godina ljudi se slušali druge ljude. Ja sam stanovao u dvospratnoj zgradi, pa se sve lepo videlo. Bio je to otac moga druga sa kojim sam išao u istu školu. Govorio je o lopovima, o onima koji će nam sve pokrasti, a ostati sa nama da nam pokažu na šta su potrošili pare. Onda je skočio sa zgrade. Ali, on nije držao svoju zastavu, nego zastavu tadašnje Jugoslavije. Mogao je da viče i bez zastave, ali je on mislio da će mu zastava pomći da ga shvate ozbiljno. Ništa se nije promenilo. Zastavu je uzeo onaj čija je. Čoveka je odvezao sanitet. Ljudi su još malo pričali i otišli.
Zastave su počele da se pojavljuju u časopisu Forum, dok moj roman nastaje na blogu Svet koji se menja. I moja verzija knjige u blogu se razlikuje od one objavljene u knjizi. Razlike koje postoje su: pravopisne i gramatičke, sadržajne te strukturne. Nikada nisam voleo da se prvo i drugo ne razlikuju. Svako izdanje mora da bude drugačije iako to iziskuje veće troškove za izdavačku kuću. Drugačiji prelom knjige, drugi font. Posebno bih istakao da i knjiga uvek mora da doživi neke izmene od autora. U prvom izdanju ređao bih godine od 1954. do 2015. U drugom bi izabrao drugi princip slaganja poglavlja.
Ako Zastave nisu završen roman, onda ni moj roman o mom životu opisan Ninovim dobitnicima, tek nije završen, jer će i naredne 2015. neko dobiti nagradu za najbolji roman 2014. godine. Što će biti inspiracija za nastavak. Prvo izdanje romana, tako će postati najkraće, sa najmanje strana, najmanje poglavlja.
Mašem zastavom, vama koji dolazite da vidite da li ću da skočim za zgrade.

Deoba u narodu je strašna, ali deoba u čoveku je strašnija

Velika je Drenova, ali se ne deli na Veliku i Drenovu. Deobama može sve da se podeli, pa i deoba na de i oba. Može i mesto jedno da podeli granica između države koja je bila i države koja se od nje otcepila. Može deoba da prođe kroz kuću, pa da ulaz u kuću bude u jednoj državi, a terasa i spavaća soba u drugoj.
Drugi put Dobrica Ćosić dobija Ninovu nagradu. 28 romana je objavljeno 1961. godine. Kako je moguće dodeliti i drugi put istom piscu nagradu? Moguće je ali nije i za isto delo. Treći roman, i druga Ninova nagrada. Otac mi je pričao da je lako mogao da ode u četnike, ali je otišao u partizane. Kao i danas kada na deset metara dve stranke imaju svoje agitatorske pultove. I tada su četnički i partizanski bili blizu jedan drugoga. Svi su isti na početku. Kasnije se razlike razvijaju da se ne prepoznaje ono što je bilo isto. Promene se obeležja.
Kada pogledam gde sam se rodio, u kojoj državi i gde sada živim, deobe su delo koje će se možda završiti jednom, a možda neće. Jer i najmanja teritorija može da se podeli na dve manje.
Da li čitao Deobe?
Jesam.
Da li si se saživeo sa deobama?
Ne i ne mogu.
Ali neko uvek može. Ako misliš da si gubitnik, deoba će ti se uvek događati. Ako ne znaš da li možeš da pobediš, ne počinji deobu jer ćeš izgubiti više nego što si planirao. Ako si mazohista i deliš sa sadistom nešto, uživaćeš dok gubiš. Ako želiš da vladaš, deli.
I Deobe je objavila Prosveta u 3 knjige jer jedna takva knjiga morala da se podeli na tri dela da bi mogla da se drži u ruci. Današnje knjige dobitnika Ninove nagrade ne možeš da podeliš ni na dve, a kamoli tri knjige, jer se par listova ne može objaviti u knjizi, a da to ne zasmeta. Razmišljam da svoj roman podelim na dva dela, sa dosta belih strana koje čitaoci mogu da dopisuju, jer čitalac koji ne dopisuje nije čitalac već konzument knjige.
Moj roman nije o bliskoj prošlosti, on je o bliskoj sadašnjosti koja se dogodila 1961. danas je to pre pedesetak godina i svakim danom je sve više.
Ćosić je razgovarao sa četnicima koji su poratnih godina bili po zatvorima. I partizanima koji su  trebali da budu po zatvorima, ali nisu, jer su pobedili. Četnički dnevnici nisu spaljeni. Delo je planirao da objavi u 12 knjiga, ali se svelo na 3.
Moj roman je drugi roman iz obimne zbirke od 13 knjiga Svet koji se menja, svet koji nije isti u ovoj knjizi, a tek nije u onoj koju ću posle ove napisati.
Deoba u narodu je strašna, ali deoba u čuveku je strašnija i uvek prethodi deobi u narodu. Posle mene nema niko jer ćerka me ne priznaje, za nju ne postojim. Mogu da govorim o potomcima mojih deda Dušana i Ivanka. Mogu i o potomku mog oca. Ali, tu sve staje. Kod mene. Posle mene nema niko.
Čovek je stvorio boga da bi kasnije mogao sve da podeli na obilje u kom ima boga onoliko koliko čovek hoće.
1961. godine imam 5 godina i ne mogu da delim oca i majku, pa na pitanje koga više volim, kažem da najviše volim sebe da bih roditelje razdvajao.
Dobrica Ćosić je potovao sa Titom na brodu Galeb. Obilazio je afričke zemlje, jer je nekada uz predsednika valjalo i pisac da putuje. Sa današnjim predsednikom ne putuje pisac jer tu nema šta da se piše, mada bi satiričar imao. Ćosić je pred smrt pisao knjigu o Titu. Ja sam sebe zamislio kako putujem sa Titom, a on me uči da pišem. Uči me i da snimam fotoaparatom i kamerom.

Izlazim iz kuće i nosim vrata sa sobom

Imam četiri godine kao četiri praseta koja se šetaju palankom. Volim da uđem u obor i budem u govnima sa prasićima. Njima ne smetam. Ne osećam smrad. Manje smrde od ljudi.
SKZ od Srpska književna zadruga, kao što su kasnije govorili KBČ za Kompjuter biblioteka Čačak. Knjiga broj 360. Godina 1960. 
Radomir Konstantinović ima 32 godine, kritičar nacionalizma i rata, nije Ratimir. Otac mu se zvao kao ja. I ja sam počeo kao pesnik, ali sam pesme čitao samo na časovima srpskog kada sam od profesorke Angeline Maričić dobijao 45 minuta da zabavljam razred. Pristajali su da me slušaju umesto da odgovaraju na pitanja profesorke. Zato sam i pisao pesme šaljive i satirične. Kombinacije matematike i ljubavi, fizike i ljubavi, hemije i ljubavi, jer se ljubav objašnjavala sa onim što ti padne na pamat.. 
Rodiš se u Kraljevini SHS, a umreš u Srbiji, a ne pomeriš se ni po širini ni dužini. I ja sam se rodio u jednoj zemlji, živeo u drugoj, trećoj, a sada u nekoj četvrtoj, a sa mesta se ne mrdam. Na komemoraciji Konstantinu se nije pojavio niko iz tadašnje vlasti, kao što se neće pojaviti ni meni.
Daj nam danas. Daj mi danas, znao sam da kažem svakome ko je hteo da mi da.
Daj mi sutra ostavi za sebe, kada budeš došao, a ja budem otišao.
Daj mi juče pokloni onima koji se uvek vraćaju tamo gde nema ničega.
Objavljeno je 17 romana 1960. godine. 54 godine kasnije 10 puta više. 
Hajka na previše pisaca nije dala rezultate, jer će se sve više romana pojavljivati. Nisu potrebne izdavačke kuće, urednici, da bi se knjiga objavila. Potreban je samo računar.
Kada pogledam sve objavljene knjige u jednoj godini, kosti mi se lome, od tih Kostoloma  mi trni glava. Zapalio bih sve knjige, ne zato što ih ne volim nego da pokažem kolika je gomila.
Ono što beše knjiga sada se podelilo na knjižice. Ono što beše nebo sada je rupa za uzlete, ali ptica ne uzleću, otežale od hleba koji narod baca, a one jedu pored kontejnera.
Ovo govorim ja, Juda. Ko ima uši neka sluša.
Ovo govorim ja i nadam se da me zbog toga neće raspeti na nekom krstu. Krstu od praznih reči.  Plakaću ne zato što će da me zakucaju na krst nego zato što će to da urade, a slova nisu pročitali. Oni kače na krst jer imaju krst, imaju čekić, imaju eksere i njihovo je brdo. Iako znaju slova, ne znaju rečenice. U rečenicama slova umeju da naprave neverovatne ali i nerazumljive spojeve.
Da li su ti oteli kuću? Prvo dali pa oteli. Da li su ti oteli reči koje su samo tvoje. Ćerka moja stanuje u kući u kojoj sam odrastao, ali ne odrasta sa mojim duhom, tako da će morati da se iskrivi u neku stranu, ali prava neće biti. Otela mi je kuću koju sam hteo da joj dam.
Filozofija palanke nije pročitana knjiga, ali se živi i dalje. Da je pročitana, lako bismo je preživeli.
Izlazim iz svoje kože.
Izlazim iz obora. Ne sećam se o čemu sam razmišljao, ali sam se sve vreme osećao odlično.
Zamišljao sam svoju kuću bez krova. To je arhitektonski nemoguće jer bi u nju padala kiša, sneg... govorili su. A, nebo? Znam bio sam mali.
Hteo sam da napravim mišolovku, ali da u nju hvatam mačke.
Listovi knjiga su bili čisti tamo gde su ispisane reči i prljavi tamo gde je prazno. 
Imam četiri godine. Kami je umro, a ja sam mislio da stranac dolazi sa druge planete, a ne iz druge zemlje.
Rođen je Bono, a i ti takođe (U2).
Umro je Pasternak, a ja sam se nisam plašio doktora jer su mi svi zubi bili u glavi i ništa me nije bolelo.
Umro je Klerk Gejbl, a majka je rekla da tata nikada neće imati takve brkove.
Izlazim iz četvrte godine.

Ako jurite moga pevca za ručak on će brže postati orao

1959. godina. Imam tri godine. Još ne znam da pišem, ali umem da sabiram. Moje dede Dušan i Ivanko su imale po dve noge. Deda Zoranov je imao tri noge. Dve njegove i jednu drvenu. Otac je tada imao najviše nogu u životu. Na njemu je bila cela porodica pa je nosio sebe, majku i mene na šest nogu.
Ninova nagrada nije dodeljena.
Crveni petao leti prema nebu, ali je završio u loncu kritičara. Bule je imao 29 godina kada ga je operjao. Niko ne voli mlade pevce. Vide novu zoru koju najavljuju, ali ne vole.Vide đavole, a ne vide sebe. Petao je doleteo do Japana. Petao kukuriče u Kejptaunu. Ako budete protiv mene, više ćete mi pomoći, nego da budete za mene. Ako jurite moga pevca za ručak on će brže postati orao. Ako radite na mom padu, ja ću brže rasti.
U Vinograd Gospodnji došli, obrali grožđe, izgazili ga u blatu, povadili vinove loze, zapalili u logorskoj vatri, zaorali i pustili da trava raste. Ni krave nisu imali da ih puste da travu pasu.
Ponoćni svirači sviraju po svadbama i na vašarima jer niko nema uši za njih. Moraju da odu da pevaju i sviraju po inostranstvu da bise dokazali u zemlji.
Prvi put prikazan prenos Bečkog novogodišnjeg koncerta. Ali ja ne znam da Beč postoji. Kasnije sam učio i svirao gitaru, ali orkestar je za mene bilo previše instrumenata.
Lansiran je prvi meteorološki satelit. Kakvo će vreme biti sutra? Ne znam. Promenljivo. Uvek je promenljivo. Za knjigu nikada neće biti dobro vreme. Bilo da je štampana, ili elektronska.
Pojavila se lutka Barbika. Uvek sam mislio da sa Barbikama treba da se igraju dečaci, čak i više nego devojčice. Da bi kasnije umeli sa devojčicama. Iz knjiga se ne uči kako sa ženama.
Štampan je prvi broj časopisa Bagdala iz Kruševca. Bagdala nije postojala badava.
Jugoslavija je podržala Alžirske pobenjenike pa su se odnosi Juge i Francuske malo zategli. Najveća tajna sveta je prijateljstvo između pisca i čitaoca. Kada nas čitalac podrži, a ne znamo ga. Razume nas on na svoj način, ali nama treba naš način, a čitaocu njegov.
Explorer 6 šalje prve slike Zemlje iz svemira. Gledao sam u nebo i govorio nasmejan: Ako me neko gleda odozgo hoću da budem nasmejan. Baba Koviljka je govorila: Gleda u nebo, kao da hoće Boga da vidi.
Sovjetska Luna 2 je prva letelica koja je dodirnula Mesec. Ja sam ga dodirivao prstom onako svako veče kada bih ga ugledao na nebu.
PGP objavio prvu ploču "Zvižduk u osam", ali ja nisam znao da zviždim. Ni da pevam. Više sam voleo da mi pevaju.
U Pirotskom Tigru otvorena fabrika guma. Automobili su bili toliko retki da je moj drug Bane zapisivao registracije automobila koji su prošli kroz glavnu ulicu i svoju kolekciju cenio kao da su svi automobili bili njegovo vlasništvo.
Sporstko klađenje je opet postalo dozvoljeno.Što nije imalo nikakve veze sa sportom, već sa parama. Vi se zabavljajte i trošite pare, a mi ćemo da vam uzmemo pola.
Godina je 1959. kada su pevčeve klali u podrumima zgrada. Donesu živog sa pijace, u podrumu uvek postoji neki panj i sekira. Petao se smiri kada mu staviš glavu na panj. Sekira uradi svoje. 

Mi smo dobro vaspitani ko nas sve kvari

Gering: "Obrazovanje je opasno jer svaka obrazovana osoba u budućnosti postaje neprijatelj." Srećom naši obrazovani ljudi odlaze iz zemlje.

Vojska Srbije prodaje samo ona sredstva koja nisu potrebna za odbranu. Pokušali su da ih upotrebe. Ne trebaju - definitivno.

Volim ukrštene reči. Ako nema rešenja vodoravno, ima uspravno. Ako nema ni uspravno, ima na kraju enigmatike u rešenjima.

Od hleba od 3 dinara do hleba od 3 evra put vodi preko EU.

Za pametnog čoveka i komarac je muzika, Voli da sluša, ali i voli da ubije muzičara.

Konačno smo saznali zašto je poskupelo grejanje u Beogradu. Mali je pozvao Meril Strip na FEST. Ovo je bolje opravdanje od svakog već datog.

U Grčkoj je pobedila Siriza. A u Srbiji velike šanse na sledećim izborima ima Ciroza.

Postoji verovanje da kad neko opere auto, pada kiša. Nije tačno. Danas su mi oprali auto na Ušću, i pao je sneg.

Otići kod roditelja na sarmu je tako toplo. Što zbog sarme Što zbog roditelja koji su živi i čekaju nas raširenih ruku.

Kada se neko rodi drvo treba da zasade roditelji. Ne jedno Deset stabala. Ako nas nema mnogo, makar da nam bude zeleno.

Hrvatska je zadovoljna odbijanjem srpske tužbe Srbija je zadovoljna odbijanjem hrvatske tužbe Hag zadovoljan odbijanjem obe Svi zadovoljni.

Čekali smo da ovi dođu. Sada čekamo da odu. Čekaćemo onda neke druge. Ja izlazim iz čekaonice.

Do sledećih izbora treba očistiti mozak. Džepovi su nam već očišćeni.

Ako nemamo Ciprasa Mogli bismo jednu Maketu Ciprasa da napravimo. Da je izložimo pored Beograda na H2O.

Ako je san svakog praseta da umre kao svinja, kao što reče Duško Radović, valjda je san svakog političara da ne umre kao svinja.

Moj druga su plašili školom. Kasnije je postao direktor škole i tako savladao strah.

Jak vetar će očistiti mnoge terase u Beogradu. Mada većina neće ni znati šta im je vetar odneo.

Mi smo dobro vaspitani ko nas sve kvari.

Nije potrebno formirati vladu u senci. Pošto smo u mraku, više bi odgovarala Vlada u mraku.

Izgleda da onaj Bler koji nas je bombardovao nije isti kao ovaj Bler sada, kao što ni onaj Vučić iz doba bombardovanja nije isti. Ili jeste?

Fakultet je zabranio polne odnose studenata i profesora, tako da su studenti koji nemaju para stavljeni u neravnopravan položaj.

Budimo srećni kao dečak koji je za vreme II svetkog rata dobio par novih cipela.

Reči Bolesnik Lopov Ološ Kriminalac Đubre.. će biti proterane iz Skupštine Srbije. Njihovi nosioci će ostati.

"Policija neće progoniti nikoga ko iznosi mišljenje na društvenim mrežama." Može samo da nas otprati na Tviteru.

Šta si u horoskopu? Baš me briga.

Platićemo vam do kraja meseca, reče kupac, a najkasnije do 31. februara. Ne znam da li me laže?

Prethodna vlast je kriva za sve, pa će ih nova vlast sve zaposliti da snose posledice svoje krivice.

Priština dobila podršku SAD za stvaranje vojske Kosova. Znači da će pored spomenika Klintonu moći odmah da stave i spomenik Obami.

Beba oduzme u prvoj godini života 40 dana sna roditeljima, ali odrasla deca oduzmu mnogo više. 

Bez ijednog zuba pola miliona Srba! Država bi im vratila zube, ali se plaši da ne počnu da ujedaju.

Dolaze automobili na struju i bez vozača. Vidim ja da će oni da se voze i bez nas putnika. Samo ćemo račune da dobijamo.

Vučiću ne treba miting podrške. Ni Zaštitniku građana ne treba miting podrške. Prema tome, jedino nama treba miting podrške.
 

Ne tuguj i pozlati svaki svoj trenutak u životu

Nisam se rodio prvog dana nove godine. Nekome se i to dogodi. Piscu Branku Ćopiću. Duciju Simonoviću koji je prvo bio košarkaš, a onda pisac. Evi Ras koja je prvo bila glumica, a onda pisac. Da li si video u životu nekoga ko se zove Vid? Niti video, niti čuo. Pre stotinak godina mogao si u Hašanima da sretneš i popričaš sa Vidom, ocem Branka Ćopića. Branko je imao samo 4 godine kada mu je otac umro. Kada nema oca ima dede, teče, ujka. Moja otac je i danas živ, a meni se bliži 59. Bogatstvo koje bi svako voleo da ima.
Javio se jedan da zna Vida, nekog Jazbinskog, hrabrog vojnika JNA, koje više nema. Vladimir reče da zna i Vida i Vidaka, iz malog mesta, gde se svako zove drugačije. Zoya reče da se vraća popularnost imena Vid.
Ja zamislih da nam se budući predsednik zove Vid.
Videli li našeg Vida?
Vide i on nas.
Roditelji mi nisu zemljoradnici bili, ali su svojim radom obrađivali zemlju na neki svoj način.
Deca se rađaju i u toku rata. Prvog, drugog i onih malih lokalnih. Ja sam se rodio u vreme hladnog rata. Uvek mi je pojam hladnog rata više odgovarao severnom i južnom polu, nego toplim krajevima.
Kao mali pitao sam oca kada će nebo da padne na nas. Otac nije znao da mi odgovori. Onda mi je palo na pamet da su ljudi vezali nebo za zemlju. Kasnije sam znao da čovek radi na tome da nebo odvoji od zemlje. Svašta radi.
Mog druga su plašili školom. Mene nisu. On postao direktor škole i tako savladao strah.
Kada su me u školiko pitali kako se zovem, znao sam da kažem: Danas nemam ime. Irena: Opet nisi naučio. Ime nam treba samo zbog lične karte. Država voli kada se nešto zna, pa danas pravi kartice na kojima piše ime, ima slika ima i čip na kome ima još nekih podataka o nama. Ali to nismo mi.
U sedmoj godini sam savio nekoliko listova iscepanih iz sveke i napravio svoju prvu knjigu sa nekoliko pesama. Nazvao sam je: Pesme padalice. Ponašao sam kako ja pisac nisam ja izdavač. Kazao sam: Onaj Mihailo mi objavio knjigu pesama. Morao sam da mu kupim kesu karamela, onih koje se tope u ustima. Tako sam se častio karamelama dok sam čitao svoje pesme.
Učesnik NOB-a koji je nekada značio Narodno oslobodilačka borba, a danas znači Ne objavljuj bljuvotine.
Ima Ćopić Jovandeku, a ja oca Jovana.
Nekada je UDBA prisluškivala ljude. Skraćenica od Uprava državne bezbednosti, kojoj je dodato A da ne bi bila UDB. Pisac je pisao i govorio, a oni su morali da ga prisluškuju. Najčitaniji su bili oni koji su pratili pisce. Telefon prisluškivali, one sa kojima se sastajao. Ako bi mene prisluškivala neka služba, rado bih pročitao sve ono sam zaboravio. I dok spava, pod budnim sam okom onoga ko prisluškuje. Ali snove ne mogu da prisluškuju. Ako su snimili telefonske razgovore, onda su više slušali onog ko priča i mene koji volim da slušam. UDBAŠ dobija pare kojima plaća piće piscu. Hvala ne pijem. Pijanog pisca je najkaše isključiti iz partije. Ja niti pijem, niti sam u partiji. Ja se sam isključujem.
Ne tuguj bronzana stražo. Neću. Šta čuvaš? Ništa. Zašto ne odeš? Čuvaću tebe.

Miting podrške ne treba ni Premijeru, ni Zaštitniku građana, nego nama

Premijeru ne treba miting podrške. Ni Zaštitniku građana ne treba miting podrške. Prema tome, jedino nama treba miting podrške.

Vest se na Tviteru širi brzinom munje, ali ostaje da sija samo ako ima energije u sebi.

Priština dobila podršku SAD za stvaranje vojske Kosova. Znači da će pored spomenika Klintonu moći odmah da stave i spomenik Obami.

Beba oduzme u prvoj godini života 40 dana sna roditeljima, ali odrasla deca oduzmu mnogo više. 

Bez ijednog zuba pola miliona Srba! Država bi im vratila zube, ali se plaši da ne počnu da ujedaju.

Dolaze automobili na struju i bez vozača. Vidim ja da će oni da se voze i bez nas putnika. Samo ćemo račune da dobijamo.

Za 89 dinara možete da se vozite 90 minuta. I da stignete tamo gde niste hteli, jer volite da se vozite za sve pare.

Novak Đoković je povećao prednost na prvom mestu ATP-ove liste u odnosu na protivnike I tako postaje sve bliži onima sa kojima se ne takmiči.

Vreme Sulejmana: Neka ovo pismo dospe u ruke i naših prijatelja i neprijatelja. Vreme Tvitera: Tvoj tvit saznaće i prijatelji i neprijatelji.

Završio se najduži mesec, januar. Ali je počeo najkraći - februar.

Ima li promena u imovini funkcionera ? Nema. Jer papir trpi sve.

Baviti se politikom je zanimljivo. Postaje ružno kada politika počne da se bavi čovekom.

Ovi što napadaju Zaštitnika građana su sigurno seljačine, pa im je krivo što i njih neće da brani.

Današnjim novinarima je lako. Ne moraju ni da se pripremaju za emisiju kada gostuje premijer. Kažu dobro veče, Premijer sam sebi postavlja pitanja i daje odgovore.

U Grčkoj porodice dobijaju besplatno struju, jer iza njih stoji država. U Srbiji porodice struju kradu, jer iza njih stoji električar.


 

Ne ide se putem roditelja, nego svojim putem

Samo roditelji znaju lozinku za davanje života.
Aleksandar Vučo nije ni prvi ni poslednji od koga se očekivalo da će krenuti utabanim putem predaka, a koji je krenuo svojim neispitanim putem. Ja sam upisao dva fakulteta, Ekonomski i Astronomiju. Prvi je bio nastavak puta moga oca, a drugi moj san. Krenuo sam očevim putem, ali se brzo prebacio na svoj. Čovek i po hoću da budem, od momak i po do starac i po.
Javka je lozinka, parola, ugovorena tajna reč koja će pustiti unutra onoga koji je zna i ostaviti napolju onoga ko je ne zna. Ako si ilegalac onda imaš svoje javke. 
Četvrta Ninova nagrada za "Mrtve javke". Knjigu je objavila Kultura Zagreb. Knjiga ima 333 strane. Na jednoj knjizi postoje dve mrlje. Kasnije izdanje objavljuej Kultura Beograd, i knjiga ima 246 strana. Mrtve javke su druga knjiga beogradske trilogije. Moja knjiga je druga knjiga trilogije iz koje ćete pročitati samo drugu knjigu.
Nekada su se poruke slale vezane za kanapčić. Napišeš pesmu, poruku na papiru, vežeš za kanapčić i spustiš je dva sprata niže. Vrati ti se druga poruka, opet vezana za kanapčić. Pesnici, naredalisti ne koriste kanapčić da bi se obesili.
Danas pišem poruke na Tviteru. Nadrealističke poruke su retko kada razumeju.
Mrtva su proleća Ivana Galeba. Javke su otkrivene na Lelejskoj gori.

Beton i grafiti na betonu i svici

Ja sam svedok. Svedoci su i beton i svici. Betonu više veruju. Svici otkrivaju lepše tajne. Po svedoku betonu vole da crtaju grafite. Dan je pa se svici vide, ali ne sijaju, jer danju uče kako se po mraku svetlosti. Treća sreća. Trostruki dobitnik Oskar Davičo, nadrealista. Nadrealno.  Malo mu je što je pisao pod svojim imenom. Izmislio još neke pisce. Tako upoznavao bolje nego iko: O. Davidovića, S. Kovačića, S. Nikolića, Vladu Barbulovića. Kao što ja najbolje znam Zoinog Mihaila. Meni dosta još jedan ja.
Idemo u Šabac, ali tamo nema Oskara.
Vuk Vasić je radio-reporter, a šeta se romanom kao radio talasima. Reporter radija se razlikuje od televizijskog reportera. Reporter koji prenosi utakmicu na radiju se razlikuje od onog ko na televiziji prenosi utakmicu. Razgovori sa partijskim sekretarom. Kako to čudo izgleda? Nisam Vukov imenjak.
Možda će i dramu da naprave. Ali u njoj neće izgrati Zoran Radmilović, možda neki Zoran ili neki Radmilović.
Oskaru otac bio knjigovođa. Moj voli knjigovodstvo pa postao finansijki direktor. Majka Oskaru bila lepa. I moja je lepa i danas. Dok je radila sa ocem, očev šef jednom reče: Ova vrata od kancelarije da se sklone. Jovan svakoga časa ulazi i izlazi. Ima za Emu ovo, ima od Eme ono. Da se ne muči. Eto toliko je bila lepa tada, da su hteli i vrata da uklone da ih ne bi razdvajala.
Ako ima neki švaler da mu napišem nešto da zvuči kao da je načitan.
Ako ima neki ponavljač da napišem nešto da ode u sledeći razred jer mu neće trebati to što uči na mestu na kom će biti.
Oskar bio isključen iz Gimnazije. Ja za malo. Nosila se bluza na kojoj je bio znak Gimnazije. Tada smo se razlikovali od ostalih đaka u gradu. Plava. Ali ja došao prvi dan u školu kod Firera - razrednog, u belom blejzeru. On se tek oslobodio jednog problematičnog, a pojavio se ja. Svi u plavim uniformama, ja u beloj. Nisu me izbacili iz Gimnazije, ali za malo da dobijem batine. 
Oskar se pitao: "na koga je ličio bog ako je stvorio po svom obličju čoveka..." jednom je pisac, đubretar, čobanin. Izbačen iz škole, Oskar završi dva razreda za jednu godinu, pa školu završi pre onih koji nisu izbačeni.
Otišao u Pariz da studira, ali studirao život kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi, priučeni šuster i zabavljač dama. Ja u Pariz otišao sa devojkom koja mi je kasnije postala druga žena. Ništa nisam naučio jer se drva ne nose u šumu. Onda sam sve o Parizu zaboravio. Sada ću trećoj ženi da uplatim da obnovi francuski, da odemo do Pariza. Možda ću u tom betonu da naiđem na svice Oskara Daviča.