Imam četiri godine kao četiri praseta koja se šetaju palankom. Volim da uđem u obor i budem u govnima sa prasićima. Njima ne smetam. Ne osećam smrad. Manje smrde od ljudi.
SKZ od Srpska književna zadruga, kao što su kasnije govorili KBČ za Kompjuter biblioteka Čačak. Knjiga broj 360. Godina 1960.
Radomir Konstantinović ima 32 godine, kritičar nacionalizma i rata, nije Ratimir. Otac mu se zvao kao ja. I ja sam počeo kao pesnik, ali sam pesme čitao samo na časovima srpskog kada sam od profesorke Angeline Maričić dobijao 45 minuta da zabavljam razred. Pristajali su da me slušaju umesto da odgovaraju na pitanja profesorke. Zato sam i pisao pesme šaljive i satirične. Kombinacije matematike i ljubavi, fizike i ljubavi, hemije i ljubavi, jer se ljubav objašnjavala sa onim što ti padne na pamat..
Rodiš se u Kraljevini SHS, a umreš u Srbiji, a ne pomeriš se ni po širini ni dužini. I ja sam se rodio u jednoj zemlji, živeo u drugoj, trećoj, a sada u nekoj četvrtoj, a sa mesta se ne mrdam. Na komemoraciji Konstantinu se nije pojavio niko iz tadašnje vlasti, kao što se neće pojaviti ni meni.
Daj nam danas. Daj mi danas, znao sam da kažem svakome ko je hteo da mi da.
Daj mi sutra ostavi za sebe, kada budeš došao, a ja budem otišao.
Daj mi juče pokloni onima koji se uvek vraćaju tamo gde nema ničega.
Objavljeno je 17 romana 1960. godine. 54 godine kasnije 10 puta više.
Hajka na previše pisaca nije dala rezultate, jer će se sve više romana pojavljivati. Nisu potrebne izdavačke kuće, urednici, da bi se knjiga objavila. Potreban je samo računar.
Kada pogledam sve objavljene knjige u jednoj godini, kosti mi se lome, od tih Kostoloma mi trni glava. Zapalio bih sve knjige, ne zato što ih ne volim nego da pokažem kolika je gomila.
Ono što beše knjiga sada se podelilo na knjižice. Ono što beše nebo sada je rupa za uzlete, ali ptica ne uzleću, otežale od hleba koji narod baca, a one jedu pored kontejnera.
Ovo govorim ja, Juda. Ko ima uši neka sluša.
Ovo govorim ja i nadam se da me zbog toga neće raspeti na nekom krstu. Krstu od praznih reči. Plakaću ne zato što će da me zakucaju na krst nego zato što će to da urade, a slova nisu pročitali. Oni kače na krst jer imaju krst, imaju čekić, imaju eksere i njihovo je brdo. Iako znaju slova, ne znaju rečenice. U rečenicama slova umeju da naprave neverovatne ali i nerazumljive spojeve.
Da li su ti oteli kuću? Prvo dali pa oteli. Da li su ti oteli reči koje su samo tvoje. Ćerka moja stanuje u kući u kojoj sam odrastao, ali ne odrasta sa mojim duhom, tako da će morati da se iskrivi u neku stranu, ali prava neće biti. Otela mi je kuću koju sam hteo da joj dam.
Filozofija palanke nije pročitana knjiga, ali se živi i dalje. Da je pročitana, lako bismo je preživeli.
Izlazim iz svoje kože.
Izlazim iz obora. Ne sećam se o čemu sam razmišljao, ali sam se sve vreme osećao odlično.
Zamišljao sam svoju kuću bez krova. To je arhitektonski nemoguće jer bi u nju padala kiša, sneg... govorili su. A, nebo? Znam bio sam mali.
Hteo sam da napravim mišolovku, ali da u nju hvatam mačke.
Listovi knjiga su bili čisti tamo gde su ispisane reči i prljavi tamo gde je prazno.
Imam četiri godine. Kami je umro, a ja sam mislio da stranac dolazi sa druge planete, a ne iz druge zemlje.
Rođen je Bono, a i ti takođe (U2).
Umro je Pasternak, a ja sam se nisam plašio doktora jer su mi svi zubi bili u glavi i ništa me nije bolelo.
Umro je Klerk Gejbl, a majka je rekla da tata nikada neće imati takve brkove.
Izlazim iz četvrte godine.
SKZ od Srpska književna zadruga, kao što su kasnije govorili KBČ za Kompjuter biblioteka Čačak. Knjiga broj 360. Godina 1960.
Radomir Konstantinović ima 32 godine, kritičar nacionalizma i rata, nije Ratimir. Otac mu se zvao kao ja. I ja sam počeo kao pesnik, ali sam pesme čitao samo na časovima srpskog kada sam od profesorke Angeline Maričić dobijao 45 minuta da zabavljam razred. Pristajali su da me slušaju umesto da odgovaraju na pitanja profesorke. Zato sam i pisao pesme šaljive i satirične. Kombinacije matematike i ljubavi, fizike i ljubavi, hemije i ljubavi, jer se ljubav objašnjavala sa onim što ti padne na pamat..
Rodiš se u Kraljevini SHS, a umreš u Srbiji, a ne pomeriš se ni po širini ni dužini. I ja sam se rodio u jednoj zemlji, živeo u drugoj, trećoj, a sada u nekoj četvrtoj, a sa mesta se ne mrdam. Na komemoraciji Konstantinu se nije pojavio niko iz tadašnje vlasti, kao što se neće pojaviti ni meni.
Daj nam danas. Daj mi danas, znao sam da kažem svakome ko je hteo da mi da.
Daj mi sutra ostavi za sebe, kada budeš došao, a ja budem otišao.
Daj mi juče pokloni onima koji se uvek vraćaju tamo gde nema ničega.
Objavljeno je 17 romana 1960. godine. 54 godine kasnije 10 puta više.
Hajka na previše pisaca nije dala rezultate, jer će se sve više romana pojavljivati. Nisu potrebne izdavačke kuće, urednici, da bi se knjiga objavila. Potreban je samo računar.
Kada pogledam sve objavljene knjige u jednoj godini, kosti mi se lome, od tih Kostoloma mi trni glava. Zapalio bih sve knjige, ne zato što ih ne volim nego da pokažem kolika je gomila.
Ono što beše knjiga sada se podelilo na knjižice. Ono što beše nebo sada je rupa za uzlete, ali ptica ne uzleću, otežale od hleba koji narod baca, a one jedu pored kontejnera.
Ovo govorim ja, Juda. Ko ima uši neka sluša.
Ovo govorim ja i nadam se da me zbog toga neće raspeti na nekom krstu. Krstu od praznih reči. Plakaću ne zato što će da me zakucaju na krst nego zato što će to da urade, a slova nisu pročitali. Oni kače na krst jer imaju krst, imaju čekić, imaju eksere i njihovo je brdo. Iako znaju slova, ne znaju rečenice. U rečenicama slova umeju da naprave neverovatne ali i nerazumljive spojeve.
Da li su ti oteli kuću? Prvo dali pa oteli. Da li su ti oteli reči koje su samo tvoje. Ćerka moja stanuje u kući u kojoj sam odrastao, ali ne odrasta sa mojim duhom, tako da će morati da se iskrivi u neku stranu, ali prava neće biti. Otela mi je kuću koju sam hteo da joj dam.
Filozofija palanke nije pročitana knjiga, ali se živi i dalje. Da je pročitana, lako bismo je preživeli.
Izlazim iz svoje kože.
Izlazim iz obora. Ne sećam se o čemu sam razmišljao, ali sam se sve vreme osećao odlično.
Zamišljao sam svoju kuću bez krova. To je arhitektonski nemoguće jer bi u nju padala kiša, sneg... govorili su. A, nebo? Znam bio sam mali.
Hteo sam da napravim mišolovku, ali da u nju hvatam mačke.
Listovi knjiga su bili čisti tamo gde su ispisane reči i prljavi tamo gde je prazno.
Imam četiri godine. Kami je umro, a ja sam mislio da stranac dolazi sa druge planete, a ne iz druge zemlje.
Rođen je Bono, a i ti takođe (U2).
Umro je Pasternak, a ja sam se nisam plašio doktora jer su mi svi zubi bili u glavi i ništa me nije bolelo.
Umro je Klerk Gejbl, a majka je rekla da tata nikada neće imati takve brkove.
Izlazim iz četvrte godine.
Posts
1 comment:
Bravo Mišo!
Post a Comment